Urliknuću,
narušiću
harmoniju
ove noći,
lomiću je
grčevito,
iskidati
u parčiće,
i drobeći
nasumice,
razasuti
u deliće.

Iznad mene:

stoji
prelepi
zvezdani svod
- jedini svedok
svekolike
nemoći ljudske.

Popuniću
sve začarane
rupice
na tom
nebeskom tepihu:

uzdahom,
otetim
iz kapljica
bolom iznuđene
rose,
svoja neisplakana
oka dva:

za svako
izgubljeno dete
na planeti.

Prognaću
iz sebe:

nabeđenog proroka,
sklupčanog
i zanemelog
pri, pokušaju
da dosegne:

svoj umišljeni
zenit!.

Iznad mene:

mesec mlad
sija i ćuti!

Jedino čujem:

odjek svog
glasa,
kojem i cvrčak
skriven

u žbunju:

ove noći
tako]e

smeta!

Šta on zna
o bolu!