Hoću li ikad
u senci
kedrove šume
ugledati svetlost
u tvojim očima?

Hoću li ikada moći:

toliko da se osmelim?

Hoću li ikada
imati tu hrabrost
da, ti napokon
kažem da,
se od kedrovine
može napraviti
najbolja noeva barka:

sa aranžmanom
za dvoje?

Hoću li ikada
smoći toliko
snage,
da vidim
svoje oči
u tvojima:

sa potvrdnim
odgovorom
na pitanje,
dugo prikrivano
u senci uglova,
mojih očiju,
koje već
vide:

naše poglede,

sjedinjene
na pramcu
noeve barke,
od kedrovine,
koja, ne mora
uopšte ni,
da bude
takva:

kakvom je zamišljam
u svojim najsmelijim
snovima!

Uostalom,
Može je zameniti
bilo šta, ukoliko,
nam se pogledi,
ikada sretnu!

Sve bi se,
i onako,
istoga trena:

pretvorilo u nju!