Moj ujak se zvao Branko. Voleo je da puši fine cigare, a najviše je voleo Caffe Cremme. Voleo je da kuva. Sećam se da nam je pravio sphagette carbonara sa keceljom preko poslovnog odela, i objašnjavao nam finese kulinarstva. To je bila filmska scena, baš ista kao u filmu Kum kada Luca Brazzi objašnjava mladom Paćinu kako se pravi pasta...

A moj ujak nije trebalo da bude advokat. Nije trebalo da bude advokat! On je voleo da živi i da uživa. Kao klinac, on je u podrumu napravio bioskop za decu iz kraja. On je pričao priče od kojih je ljudima zastajao dah. On se priremao da snimi film i dobio je nagradu za pisanje na festivalu u Veneciji. Krivično pravo? Da li možete i da zamislite kakva je to ironija sudbine! Čovek koji je zastupao prestupnike, bio je sam žrtva najvećeg zlodela. Čist zločin je bilo naterati tako osetljivo biće u advokatsko odelo.

 Pio je mnogo. Sve više. Nekontrolisano. Nervirao se, a bio je sposoban svakog da umiri. Strastven je bio u svemu, kao neki hodajući, tinjajući vulkan. Zamišljam ga kako trči. Vidim ga i kad je pao iz autobusa pijan i udario glavu. Voleo je da napominje bratu i meni da smo mi potomci Balšića i Lukića, "ipak neko plemstvo, a ne baš, jel' , govno."

Trpeo je mnogo. Jednog dana je seo da sve napiše. Virnuo sam u fajl u kome je ostavio, prvu stranicu, prvog od niza romana koji su u njemu kuljali. Bio sam ljubomoran na tu svežinu i oštrinu misli i reči, na toliku moć iz jednog slomljenog čoveka... 

Javili su mu iz bolnice da se proveseli za novu godinu. Operisali su ga. Rak ga je pojeo. Od buckastog čoveka ostala je zgrčena prilika, uplašena, ogoljena. Kao da sam ga zapravo video ispod svih naslaga laži koje nije mogao da više da živi. Nije hteo da živi?! Ne verujem, ne on. Nije se on predao zbog bezvolje, on je prosto bio razotkriven. Nije mogao tako go da preživi. Umro je od sepse.

Mama je plakala, molila me da ne pijem i ne pušim i ne pišem. Ja sam otpio loze i piva. Ja sam zapalio Caffe Cremme, njemu za dušu. I pišem.

Moje ime nije tako često. Morao sam da ispravljam ljude: "Ja sam Ranko, a ne B-ranko!" Sada to više ne radim, samo slegnem ramenima.