PUTNIK

Nisam više putnik na drumu

Nego sam drum po kome prolaze

Gladni i siti.

Svi traže svoje izgubljene puteve

I od svega se plaše.

I da bi bili jedno,

Da bi u mraku videli duboko,

Svi zatvaraju po jedno oko.

Da ih prehranim, da ne poumiru,

Ignorišem ništavilo stvarnosti

I svima nudim Popinu Koru.

Po nevidelicama ih odvodim u grad

Tih, tih kao da je na umoru.

Ponekad i svoju senku medju njima izgubim.

Obuzme me strah

Puteve povratka kako da utuvim

Pa nasumice izgovaram reči

Odbegle iz Kore,

Reči koje ne mogu izdržati

U zlatnom okovu pesme

Te se ponovo otvaraju nebesima

U starom svome liku:

Čujem poznati pseci udar

Udar zuba o zube

..........................

Vidim

Vidim ne sanjam

Milosrdne slonove ubijaju

Zbog elizabetanskog kaveza za ptice

A mnogoobličja slute samo oni

Koji mogu da se raduju,

Kao deca, bez straha i požude.

Sve stvari najednom dobijaju oči.

I nema znanja koje me moze isceliti.

Ni Lazara vaskrslih za vedrinu praskozorja.

Samo drum... širok i zvonak kao tuga,

Drum što ide sve dalje a ne odvodi nikuda.

MUK

Hodam kroz čudnovate predele u mojoj glavi.

Nalećem na sebe i prepoznajem se po prvi put.

Usamljenost je kletva.

Uključujem TV.

Civilizacija smlavljuje Erosa.

Eksplozija potresa ekran.

Svetlost pada iz vazduha i vazduh gori.

Noći konja je kraj!

Sad ljude ubijaju, zar ne!

O, dobri i plemeniti Bože!

Alku po alku iskovali smo lanac

Oko sopstvenog vrata.

Isus i dalje nosi svoj krst

Kao da se ništa nije dogodilo.

Daj nam ponovo Tvoj blagoslov!

U ehu krika – tišina...

Konačni muk.