У ПОТАЈИ
 

Да бацим

Као шаку земље

Ово сећање -

Никла би ноћ

И зашумела месечина

И танком стазом

Довела ме на обалу,

Где бих све до зоре,

У шкољци твоје речи

Слушала како јечи море.

Да бацим, у потаји,

Реч једну коју не рекох одавно –

Отпловила би

У белу постељу месечине,

Не знајући да ће се у следећем часу,

Не дуго после тога,

Сви извори затворити

И сва корита постати сува.

Да бацим,

Као лађу од папира,

Мисао ову –

Обале би расле и шириле се,

Време би постало младо,

И мирисало на сунце што је цео дан жегло.

Тада, прострта крај вода заборава,

Успављујући унучад,

Заспала бих, с руком на дојци,

С руком на срцу,

Уморна.

Слободанка Живковић