7. jun 2008.  

Soba. Časovnik. Sotni, zarđali. Potiče još iz vremena kada je moj otac bio mojih godina.. Buljim u njega 15 minuta. Na kraju odlučujem da ustanem. Ne znam zašto se budim tako rano, nema nikakvog razloga da ne spavam dugo, subota je, 8:00. Podižem roletnu i provirujem kroz prozor. Gledam u nebo. Nebo je vedro. Nebo je plavo. Gledam sunce. Moram da trepcem. Sunce sija jako. Napokon sunce sija jako. Hladno je. Nije mnogo toplije, ali ipak sunce sija jako. Nebo je plavo i sunce ponovo greje u 8:15, i uveren sam sada da je ovo najava, da je ovo tek početak, početak nečega, toplog, velikog, neke nove ljubavi, pod plavim nebom i suncem. Spuštam pogled ka ulici i imam šta da vidim. Vidim jednu ženu koja pokušava da pretrči preko ulice, ali to nije trk, to je mučenje, nosila je veliku torbu u ruci i što je najgore jedan auto zamalo da je udari. To je nesmotrena ta žena, ali na njenu sreću pažljiv vozač uspeva da je izbegne. Ima  sreću ta žena. Ne znam da li je to shvatila kad je stigla do trotoara. Ljudi je posmatraju. Možda nije svesna da je upravo moglo svašta da joj se dogodi. Ali, ono što je sigurno, nju je baš sramota pred tim ljudima na trotaoru, koji  je gledaju. Ona nastavlja da hoda, a ja je više ne vidim. Tupav dan. Čitam, da ne bi baš bilo tupavo oko mene. Čitam i uživam. Nekad, mislim nema ničeg lepšeg od toga. Da sedi i čitaš. Nekada ipak mislim da ima toliko toga što je lepše od čitanja. Ali, sada ne. Sada sam čak i uveren u to. I čitam, u 11:25, priče Davida Albaharija, mislim da nema ničeg lepšeg od njegovih priča. U 14:30 jedem šargarepu. Na dijeti sam zbog bolova u nozi. Ukusna je. Pa onda jedem banane. Što volim banane, to je neverovatno. Kako tako nešto ima baš takav ukus, a raste, i tamo to neko ubere i onda ti jedeš baš to što ima taj ukus koji ti se toliko dopada? Izalazim iz stana u 14:30 i pomišljam da se odmah vratim, zastajem, drmam noge i nastavljam da hodam. I hodam sa namerom da se vratim, ali se ne vraćam. I tako hodam do skoro puste glevne ulice Zmaj Jovine. Onda svatih, Ana Ivanović igra finale Roland Garosa. Na ulici smo  samo ja i jedna žena koja drži za ruku devojčicu i kaže:‚‚Mila moja, hajdemo kući''. Tako i oni odoše, te se i ja upućujem u pravcu najbližeg kafića. Ulazim u kafić u centru grada, gde odlazim često kada sam u gradu, a usamljenost me muči, konobar mi prilazi i lupajući me po ramenu kaže‚‚šta je, mali, što si skenjan'', a ja mu kažem da sam dobro i onda vidim da meni usamljenost dođe kao obućaru cipela. On pogleda cipelu, vidi šta bi moglo da se uradi, i onda to uradi odmah ili pak ostavi za kasnije. Pa tako i ja, naručim ceđeni sok od narandže i gledam devojke koje sede prekoputa mene u 16:00, a usamljenost ću da popravljam neki drugi put. 17:30 izlazim iz kafića i čujem kako laje žuti pas ispred bioskopa ‚‚Arena''. Laje na sve i svakog. Laje na život. Laje na sve. Rado bi mu se pridružio kada bih znao da ne laje i na mene. Nastavljam da šetam... Mislim na jednu devojku u 18:00  srce počinje da mi lupa. I naglo prestajem da mislim na tu devojku, a srce prestaje da lupa. Mislim na nešto drugo, mislim šta bih mogao da radim u ostatku dana, i smišljam, i ponovo pomišljam na tu devojku, i sve je u redu sa srcem, ne lupa. Što ti je to čudna saradnja, mozak i srce, to je često jedan poslovni odnos. U 18:45 hodam i vidim čoveka koji je izboo babu kosijerom pre osam godina. Hoda i on. Vidim jednog čoveka kako maše rukama na trotoaru u ulici Cara Lazara u 19:00 i plaši vrane koje se okupljaju oko kontejnera prepunog smeća. Maše rukama, i vrane koje su sletele odleću odatle. Taj čovek kojeg gledam, sa crnim lalinskim šeširom na sedoj, proćelavoj glavi drži papirnu kesu u rukama i iz nje vadi hlebne mrve i hrani vrapce. Hodao sam dugo i počelo je da me boli stopalo. Hodam sam bez problema, ali taj bol dođe iznenada, pogotovo ako zaboraviš da popiješ lekove i namažeš stopalo mašću, i onda se prenosi dalje, uz telo, preko nogu, do glave. Dalje i ne može. Na kraju me boli i stopalo i glava. Glava i stopalo. Dve važne stvari. Glava smisli ‚‚gde i kuda'', a stopalo te u tandemu sa drugim odvde te ‚‚tamo''. Ali uprkos bolu, ja odlučujem da odem do Dunava kako bih pogledao zalazak sunca. Odlazim na obližnju autobusku kako bih sačekao gradski do reke. Sedim na autobuskoj i čekam gradski sada je 19:20. Pored mene sedi vrlo privlačna devojka, lica svežeg kao tek iskovani novčić, ako se novčići iskivaju u glatkom mesu s kožom ozarenom suncem koje je napokon počelo da se pojavljuje. Dok joj je kosa crna kao gavranovo krilo, oštro podsečena ukoso preko obraza. Sedim na obali Dunava. Tačno je 20:00. Gledam zalazak sunca. Neko slatko i teško šuštanje savija krošnje drveća i talasa vodu. Veče je. Ležim još sat ili dva ovde, daleko od ljudi poput izgnanika. Ptice su već odavno pošle na počinak, spušta se gusta i meka tama... Kada se vraćam kući idem kroz puste ulice moga grada. Kada se približim starim kućama u blizini moga stana, sova mi dolazi u susret leteći bešumno kao da su joj krila od pene. Ipak kada proleće iznad mene podilazi me jeza. Ustajem i polazim kući stopalo je prestalo da me boli. Veče je oblačno. Lepo. Toplo. Hodam. Nema nikoga. Prošlo je 20 i 30. Sve je bliži onaj dan kad mi više neće nijedan dan biti blizu. Više nema šta da se čeka. Dolazim u stan i odlazim u svoju sobu. Sve je tu. Sve je isto. Ništa se ne menja. Soba. Stolica. Ne sedim. Tišina. Ležim. Gledam u stolicu. Pa onda gledam u druge stvari. Gledam kvaku na vratima sobe. Ništa. Gledam farmerke prebačene preko naslona stolice. Ništa. Osećam se praznim u 23:00. Volja je tu, s tim je u redu, ali sam baš prazan skroz. A to kad si prazan, e to je čudo života. Još jedna briga više, ništa drugo. Grickaš život, samo to. Kada si prazan, grickaš život sve dok od tebe ne ostane ništa.