|
Lomio sam prste dok sam sedeo iščekujući. Vlada me je pogledao odozgo. Pogled mu je bio bunovan, a verovatno je i on pomislio isto to za mene. Proverio sam da li mi granate udobno čuče za pojasom i pritegao ih da mi ne ispadnu slučajno. Izvadio sam nož iz korica da vidim da li se zaglavljuje. Lagano je klizio kroz kožnu futrolu te sam ga smireno vratio natrag. Zatim sam proverio municiju u automatu i otkočio ga. Taman kada sam pomislio da je vreme da pođemo, pridružio nam se Đura. Stenjao je od trčanja.
Šta je sa Miljanovim ljudima? – upitao sam ga.
Već su krenuli. Malo su ispred nas i sigurno će probiti prvi kordon u skladištu za nekoliko minuta. Ne verujem da ćemo uspeti da ih sustignemo, ali moramo ići napred u svakom slučaju, odgovorio mi je dok je gurao metke u pumparicu.
Rekao sam ti da je trebalo ranije da krenemo! - viknuo je Vlada na mene, a onda se okrenuo ka Đuri.
Je li te iko pratio od njihovih?
Mislim da nije. Suviše su okupirani u Jezgru, a i Crveni su im za petama. Koliko sam uspeo da vidim, planiraju dvojni manevar. Podeliće se i udariti istovremeno, mada im to ni malo nije pametno. Razbićemo ih, siguran sam.
Samo polako, rekao sam mu. Prvo skoči, pa reci hop. Idemo napred. Ja ću prvi, vas dvojica me sledite. Ima li ikakvih vesti od Gorana? - pitao sam ga nakon što smo krenuli napred pogureni.
Nikakvih. Ili se izgubio ili su ga Crveni skembali. Možda je naleteo i na Miljana, ko će ga znati?
Nema veze, idemo, rekao sam im i produžio dalje.
Grad je smrdeo na paljevinu i rat. Garež je bila svuda i njene sitne čestice su se lako uvlačile u grlo i nozdrve. Bilo je sparno i vrlo brzo sam počeo da se preterano znojim. Spustio sam vizir i aktivirao ventilatore u odelu. Prišli smo skladištu u kojem je trebalo da bude prvi kordon. Već na deset metara od ulaza se osećao miris baruta koji je kuljao iznutra. Oprezno smo zakoračili unutra. Bilo je prazno. Spaljena zastava crvene boje se vijorila na sredini, ili makar ono što je od nje ostalo. Nekoliko uništenih kiborga je bilo razbacano po prostoriji. Tela su im bila izbušena, a ponekima i spaljena. Jedan se klatio na rešetkama na stepeništu, izlomljen i obezglavljen. Čaure su prekrivale pod, a bilo je i par kanistera M-tipa.
Ovi su ih gadno unakazili, rekao sam onoj dvojici. Sva sreća da su otišli dalje.
Ko kaže da smo otišli?! - začulo se izvan skladišta nakon čega se zagađenim vazduhom razlegao grohotan smeh.
Čekali smo vas, ptičice!
Vrata se zatvoriše za nama, a na nekoliko metara od našeg položaja se teleportovaše četvorica. Jedan od njih repetira pumparicu i, iako mu nisam video lice, znao sam da je to Miljan. Crni vizir mu je bio preko glave, ali sam bio ubeđen da mu vidim kez na licu dok je pokazivao na mene svojim pajtašima. Aktivirao sam poluminutni štit na odelu i zapucao u njihovom pravcu. Nisam ni trepnuo, a Vlada je već bio na zemlji. Automat mu je ispao iz ruke i otkotrljao se nedaleko od njegove telesine. Đura je pucao iz pumparice tražeći usput zaklon. Uspeo je da skine jednog, ali su se ova trojica razdvojila i krenula u uporednu paljbu. U skladište se teleportovaše još dvojica. Odakle li naviru? - pomislio sam.
Videvši da smo nadjačani, i Đura je uključio štit. Sakrili smo se iza jednog od kiborga koji se raskrečio u najbližem ćošku. Zauzimao je popriličan prostor tako da smo se obojica uglavili u prinudno sklonište.
Aktiviraj mini-teleport, rekao sam mu. To nam je jedina šansa.
Pogledao sam ga. Đura se sklupčao pored mene stežući oružje u ruci. Uhvatio se za granatu i počeo da isprekidano stenje.
Ubiću ga, majke mi! Sad ćeš da vidiš, razleteće se na komadiće!
Pusti to i uradi ono što sam ti rekao. Znaš da ste Goran i ti poneli po jedan. Njega nema, što znači da nam ostaje samo tvoj, a nećemo se izvući živi odavde ako to ne uradiš.
U pravu si! Evo sad ću, samo da...
Nije uspeo da dovrši rečenicu. Vizir je počeo blago da mu treperi, a ruke da se tresu. Zatim je skinuo šlem i tiho prozborio:
Uf, zeznuo sam stvar...
Trenutak kasnije je na moje oči nestao, kao rukom odnesen.
Pogledao sam na sat dok su Miljanovi momci pokušavali da me isteraju iz zaklona paljbom. Bio je prvi avgust, dvanaest sekundi posle ponoći. Budala, pomislio sam, opet je zaboravio da uplati Internet. Pritisnuo sam sigurnosno dugme na viziru i izlogovao se iz partije.
Opet ste izgubili, čuo sam u ušima Miljanov glas koji je dolazio iz slušalica.
Ma pusti. Đura nas je ispalio, a i Goran se negde usput zagubio. Hoćemo li sutra u isto vreme?
Važi, odgovorio mi je i nasmejao se. Svaki put kad poželiš da te isprašim.
©Aleksandar Popović (2008)
|
