|
Vrteo se po Areni kao ranjena zver, kao životinja kojoj nema pomoći. Zatim je stao na trenutak i pomislio kako je to što sada oseća sasvim pogrešno, jer on nije gubitnik. Njemu je suđeno da pobedi. Smogao je snage i odlučio da završi ovu borbu u svoju korist. Pošto je primetio da mu je Lur'Dun pustio krv i da ga po tom mirisu krvi može lako pronaći i napasti, odlučio je da zavara trag. Iščupao je šaku punu krzna sa svoje butine, pljunuo u to i pomešao sa peskom. Zalepio je tu smesu sebi na lice, ne bi li ugušio miris krvi. Rana ga je, bez sumnje, strahovito pekla, ali vredelo je truda.
- Sada me matori neće nanjušiti. - pomislio je.
Lur'Dun je uveliko osećao umor, jedva vukući svoje teške, ranjive udove, kojima je ovo zaista bilo teško da podnesu. Osetio je da se nalazio blizu ograde, pa se naslonio na nju. Ostali Varguni su se trudili da budu mirni, ali kada je borba u pitanju, retko ko bi ostao miran. I oni su urlikali, pravili galamu, i time ometali okršaj Lovaca.
Ark'Nak je vešto vrebao, čekajući pravi trenutak da napadne. Imao je utisak da ova borba isuviše dugo traje,da mu oduzima previše snage i da će, u najboljem slučaju iz Arene izaći samo sa ožiljkom na licu.
Poznati miris starog Lovca, pomešan sa strahom mu je golicao nozdrve, dok je u njemu rasla ogromna želja da dokrajči to stvorenje. Bio je siguran u kom pravcu ide, nije mogao da pogreši. Veoma vešto se približavao, dok je Lur'Dun jedva stajao na nogama, jer je i sam iščekivao da će mladi Lovac, praćen besom, ga naći i ubiti. Nije više mogao da se bori. Stajao je u mestu i čekao smrt.
Ark'Nak se zatrčao ka svom protivniku, pri tom glasno režeći. Lur'Dun se tada seti onog trena kada su uloge bile zamenjene. Kada je on bio mladi Lovac, pun života i snage. Sada, kada mu je tako malo ostalo od života, jedino što može da uradi je da se prepusti svojoj sudbini. Čuo je ubrzane korake koji su grabili ka njemu, i svaki taj udar stope u zemlju je činio da mu srce brže zakuca. -Došao mi je kraj. - pomisli. Ovaj strah je poslednje što će osetiti. Držao je ruke pored tela, kao znak da se neće braniti. Čekao je taj posednji udarac koji će ga dokrajčiti i osloboditi od ovozemaljskih okova. Besno stvorenje koje se približavalo je u sebi nosilo i strah i olakšanje. Čuo je Ark'Nakov snažni urlik veoma blizu sebe i trenutak kasnije je osetio hladno sečivo duguljaste oštrice u svom trbuhu. Bol je bio nesamisliv, ali nekako olakšavajući. Osetio je vreli dah na svom licu dok ga je protivnik držao jednom rukom za rame, a drugom je sve dublje zaranjao sečivo svojih kandži u
njegov stomak. Držeći ga čvrsto za rame, nagnuo se i podigao iznad svoje glave. Ruku je se ramena premestio na vrat, dok je sečivo klizilo dublje i bolnije u unutrašnjost trbuha, a teško umirujuće truplo je svojom težinom pritiskalo sečivo.
Mladi Lovac je tada osetio nezamislivo veliku nadmoć i u tom jedinstvenom trenutku bio je nepobediv. Snažan i gromoglasan urlik pobednika naterao je ostale Lovce da se pridignu i da počnu da mu kliču. Ark'nak je tada dobio neku natprirodnu snagu i bacio još uvek živog Lur'Duna na nemilosrdni, krvavi pesak arene, kome je ovo bila samo još jedna u nizu krvavih borbi.
Nije hteo tu da ga dokrajči. Krvavog i izmučenog uzeo ga je u ruke i odneo njoj. Hteo je da joj pokloni Lur'Dunov poslednji dah. Ostavio je čopor Lovaca za sobom, ne dajući im nikakvo objašnjenje. Sporo se kretao kroz mračne hodnike koji su vodili do Atrijuma. Lur'Dun nije znao šta se dešava, a nije i imao snage da se odupire.Hteo je samo da se to što pre završi.
Put koji je vodio do Atrijuma je bio dug i mračan. Ark'Nak je žurio koliko je mogao, jer bi Lur'Dun svakog trenutka mogao da izdahne.Tamo ga je čekala ona, mirna kao i uvek. Ušao je u njene odaje sa pobeđenim Lovcem u naručiju koji je odbrojavao svoje poslednje sekunde. Dah mu je bio miran, ali isprekidan. Lagano ga je spustio pored nje, naklonio se i napustio prostoriju bez reči. Ona se nadvila nad Lovcem i dodirnula rukom po krvavom licu. Iz njenog providnog oka isteknu suza i pade na umiruće stvorenje.
- Majko da li si to ti? - jedva čujno izusti Lur'Dun svojim oštrim, hrapavim glasom.
- Da, ja sam. - reče ona čiji je glas zvučao kao hor hiljadu andjela.
- Umirem... - reče
- Ššš, tiho dete moje. Odmori se. Uskoro će sav bol ovog sveta nestati, i ti ćeš progledati. Sada spavaj. - reče ona ne pomerajući pri tom usne.
Poslednji Lur'Dunov dah nađe svoj put i zauvek ga napusti. Ona tada uze njegovo mrtvo telo u naručije i on zavuvek nestade u njenom naručiju.
|
