Џек се нагло пробудио. Осећао је како му се на челу ухватила грашка хладног зноја. Нека језа му је прострујала телом. Није могао да опише своје осећање, није знао шта се дешава, али знао је да је нешто страшно. Једине речи којима би описао своје стање, док је полубудан седео у мраку на брачној постељи биле су оне које су га још више уплашиле. "Као да ми је неко прешао преко гроба" - одјекивало је његовим умом. Покушао је себе да увери да је то само последица тога што је уснио ружан сан, али онда је схватио да се не сећа шта је сањао. Празнина му је испуњавала сећање, што и није необично када су снови у питању, али Џек је због овога осетио још већу нелагодност. Како је само желео да упали светло, али зано је да би то пробудило његову супругу, која је рано ујутро имала састанак на послу. Био јој је веома важан, неки напредак у каријери или слично, Џек није најбоље разумео, није га претерано ни занимало, само му је било важно да је она напорно радила и да је срећна због резултата. Није му на ум падало да јој све поквари тако што ће је пробудити и сутра послати неиспавану и нервозну на тај важан састанак. Ослушкивао је просторију око себе. Ништа се није чуло, баш ништа сем његових спорих и дрхтавих удисаја. То га је на момент опустило. Поново је спустио главу на јастук. Очи су таман почеле да му се склапају, када је схватио. Синуло му је умом таквом брзином да је истог момента био усправљен. Погледао је око себе и схватио да их је у соби троје...
На ноћном сточићу насупрот кревета, прислоњеном уз супротни зид просторије, седела је нека жена. Бледо светло пуног месеца падало је на њену потпуно црну одећу. Међутим, како се Џеку тада учинило, мада се каже да су у страху велике очи, та црна боја као да није била боја одеће, као да је било неко ништавило које је упило све боје које су падале на њега, празнина, мрачна и некако, злослутна. Коса, та дуга, можда чак и најдужа коса коју је он икад видео, а досезала јој је до пола леђа, била је исто тако црна. Можда због мрака у соби Џек није добро видео, али у том тренутку се могао заклети да му је жена однекуд позната. Покушао је да јој боље осмотри лице, то неописиво бело лице, да ухавти очи, које су гледале некуда доле, ка поду. Једино што је успео да види је да су јој и усне биле обојене у црно, пресијавајући се неким сребрнастим одсјајем, можда због месечине, али њему се није тако учинило. Испитивачки ју је посматрао, а она је само седела, прекрштених ногу које су висиле са сточића љуљајући се лагано у ваздуху, руку раширених и ослоњених на сто. Приметио је и да су јој шаке потпуно беле, као лице, а нокти, колико је у мраку и при слабој светлости месечине могао да види, потпуно црни. Глава јој је и даље била оборена, тако да су јој дуге црне шишке скривале очи, док јој се бледо лице једва померало, као да нешто тихо говори, као да у себи пева неку далеку, тужну мелодију, заборављену, присећајући се...
"Ух-а..." отело се изненада Џеку. Жена се заледи. Џек такође. Питао се шта ће се сада десити. Увек је претпостављао да би се борио против неког ко му тако упадне у кућу, провалника, али, овај пут је нешто било другачије. Његов тренутак размишљања нагло се прекину када је она подигла лице и погледала ка њему. Била је веома млада, можда осамнаест, деветнаест, а опет, њене очи... Биле су смарагдно зелене. Гледао је право у њих. Она је гледала право у њега. Одједном га више није био страх. То неописиво зеленило њених очију га преплави и обузе. Није могао да размишља. Није ни хтео. Само је тонуо у дубинама њених очију, губећи се... А онда је схватио да су те очи веома старе. Са лица младог, свежег, посматрале су га очи које су виделе еоне времена. Очи које су посматрале свакога пре њега, и које ће посматрати свакога после њега. Ипак, није се уплашио. Било му је некако свеједно. Једино му је било важно да његова жена остане... Није дисала. Зато је чуо само свој дах. Погледао је у жену на сточићу. "Зашто, још је млада, тек смо се венчали?..." крикнуо је скоро очајнички, покушвајући са вештачким дисањем. Особа је лагано устала, пришла му и узела му руке у своје. Осетио је стравичну хладноћу како продире кроз његову кожу. Желео је да се отргне, да побегне, али било је касно и није имао куд. Онда му је проговорила, али њена уста се нису мицала, њена плућа нису дисала... "Није требало да се венчате." зачуо је у свом уму. Чуо је њене мисли кристално јасно. "Дошло је до грешке, није требало да се венчате. Ти си обећан другој" Цео његов свет рушио се смрћу његове драге, а ова особа пред њим говорила му је о грешци? Желео је да вришти, желео је да је удари, рука му се већ покренула, а онда се сетио...
Било му је 8 година. Стајао је на гробљу. Сахрана његове мајке одавно се завршила, људи су отишли, а он је стајао сам на киши. Хладне капи сливале су му се низ лице односећи његове дечје сузе у блато. Пред њим су гробари закопавали свежу раку. Остао је сам. Потпуно сам. Мајка, једини рођак ког је имао, отишла је. Отишла без њега. Оставила га на киши, да стоји у блату. Није му било јасно где је отишла. Није било никог да му објасни. Отац МекМилен је рекао да је на нему, али он је својим очима видео акко су сандук са њеним телом спустили у мокру и хладну земљу. Онда су га прекрили. Заувек. Док је последњи гробар трчао са лопатом на рамену да се сактије од кише у малој капелици педесетак метара даље, млади Џек клечао је на коленима молећи мајку да га прими са собом, да га не оставља. Онда му је пришла девојка у црном. Девојка белог лица и црне косе. Била је љубазна према њему. Објанила му је да он не може да иде за мајком, јер није његово време, али једног дана ће је поново видети. Молио ју је да га поведе одмах, плакао, викао како нема више никога... "Не могу да те поведем" рекла му је на крају, "није твоје време. Мада, постоји један начин... Да си старији, узела би за себе, да будеш мој, ...али, тренутно не..." Он је ухватио и није је пуштао да оде док му није обећала. Молио ју је и на крају је пристала. Кад одрасте, постане свој, доћи ће по њега и узети га за себе. Биће заједно заувек. Тако ће моћи да види мајку кад год пожели. Договор је пао. Џек је био верен, заувек.
Изашао је из свог стана убрзаним кораком. Ћутке је прошао поред уснулог портира и изашао из зграде. Убрзо је замакао у неку од мрачних споредних улица Њу Јорка. Нико га више није видео. Једини траг који је за собом оставио био је траг крви. Сваког пуног месеца полиција би пронашла један женски леш, крвав, прекланог врата. Већином су то биле проститутке и жене пољуљаног морала. Али полиција је деловала, без обзира. Све станице Њу Јорка имале су по неколико примерака потернице за Џеком Рипером, човеком до крви и меса, ожењеним смрћу.

Никола Буљ,
28.Јануар 2003.