Висока зграда, тамно обојених капака на прозорима, високих зелених храстових врата, била је позната у том крају града. Већ први пролазник га је правилно упутио, иако је он за сваки случај упитао и пиљара на ћошку. Сви су знали њену кућу, веома добро, баш као и њу саму. Већина њих ју је поштовала, иако многи нису знали зашто тачно. Неки су је се чак и плашили. Томе није одмогла прича о смрти њена два мужа. Ипак, он је знао да је она само припомогла њиховим смртима, својим необузданим трошењем на разне модне артикле, остатак је учинио велики слом берзе за једног, а млада љубавница за другог мужа. Знао је и више о њој; ипак је то био његов посао. Увек је проверавао све потенцијалне муштерије. Госпођа Реније је била дама у касним тридесетим, са два сина од два мужа. Живела је у тој кући у предграђу престонице, у поседу јуе имала још и мало имање на селу. Сви су је знали као високо образовану, веома културну и надасве уштогљену особу. А њен порок, ипак, иако очигледан, није био свима познат. Наиме, уважена госпођа Реније пратила је моду без поговора. Увек носила само најактуелније материјале. Трошила огромне суме новца које су јој остале од другог мужа. Али највише је волела крзно. Крзнене капуте, јакне, бунде; Лисицу или куну око врата. Папуче од зечјег крзна. Стотинак пари рукавица од ситних животињица, отприлике толико дамских торбица, неколико шубара... Туце прекрасних муфова од разних дугодлаких животиња. Чак и разне екстравагантне ствари, које би многе људе згрозиле када би знали од чега су направљене... А кожар је знао. Није се згрожавао. Додуше, мало тога је могло да згрози човека као што је он...
Стигао је до врата и позвонио. Док је чекао да се на прорезу у висини очију појави дебељушкасто лице слушкиње, осврнуо се пар пута на калдрмом поплочану улицу. Једна млекаџијска кола су споро пролазила, док их је клошар лено посматрао а клупе. Кад су се врата напокон отворила, кожар је ушао полако, посматрајући. Са укусом изабран намештај красио је сваку просторију кроз коју га је девојка провела. Већи део био је од коже. Као и кућа сваке од његових претходних проклето богатих муштерија, помислио је, осмехујући се. Мало је сачекао испред великих, у бело офарбаних врата. Довољно да примети малог, дебељушкастог дечака који га је стидљиво посматрао кроз одшкринута врата ниже низ ходник...
Просторија у којој га је госпођа реније примила била је на спрату, гледала на улицу кроз два од оних прозпра са капцима. Данас су били отворени, и благи зраци пролећног сунца су се нежно пробијали кроз тешке зимске завесе. "Господине", рекла му је, и тек онда ју је приметио. Седела је у дубокој кожној фотељи, док је под њеним ногама лежало снежно бело крзно поларног медведа. Наспрам ње је благо пуцкетала ватра у камину, бацајући бледуњаву сенку по просторији. "Госпођо", узвратио јој је, "наши заједнички пријатељи тврде да вас интересују моје услуге..." Насмејала се. Није била ружна жена, приметио је. Погледала га је право у очи, за тренутак. Обоје су покушали да прочитају једно друго, али он је убрзо схватио да неће из њеног погледа схватити ништа више но она из његовог. "Да", напокон је рекла, "потребно ми је ваше врхунско умеће. Рекли су ми...", и ту је застала, као да се пита да ли је то што ради сулудо, да ли је чека нека казна на оном, или чак овом свету, бар се кожару тако учинило, али она је само остављала утисак, "да можете да ми направите шубару. Јединствену шубару од веома ретке зверке. Какву неће имати ни једна моја познаница, каквој ће се дивити на свим окупљањима, коју ћу моћи да волим као да је део мене." сада је био његов ред да се насмеје. Наравно да је могао да је направи, зашто га глупаци увек то исто питају. Можда се понадао да ова лепа жена није још једна жртва сопствене сујете, ко зна. Ипак осмех је изостао. Само је рекао уобичајену реченицу, исту као и стотину пута пре, као и стотини претходних муштерије: "Схватате да су сва бића од Бога, нечије кћери или синови. Јесте ли спремни да их носите на души?" Гледала га је зачуђено. Увек је тако. Изгледа да нико од тих снобова никада није очекивао да неко ко се бави послом какав је његов размишља о животима истих тих животиња које убија и дере због њихових капута, муфова, рукавица... "Не брините", рекла је онда, "мислим да ћу поднети тако нешто. Бићете плаћени у готовом, по завршетку посла. Цена није важна. Идите сад, девојка ће вас испратити." Није чекао да му се два пута каже. Био је срећан када га је сунце опет помиловало по лицу, иако га је неки кочијаш у журби испрска блатом при изласку на улицу....

Био је то седамнаести дан по закључењу уговора, када је кожар поново прошао кроз бела врата у просторију са камином. Овога пута није било ватре, а и завесе на прозорима су биле промењене у неке лаганије, летње. Госпођа Реније је пак седела у истој оној столици. На лицу јој се оцртала видна узбуђеност када је извукао кожну шубару из торбе. Узела ју је у руке и миловала. "Тако је глатка, не покушавате да ми подвалите обичну свињску кожу?" Насмејао се. Стварно је могао тако нешто да уради, да није држао до свог имена. "Не брините, оно што држите у рукама потиче од животиње много чешће од свиње, али сте ви једна од сто жена на планети која има одевни предмет направљен од њене коже." Његов глас је говорио да је то истина. Његов поглед је говорио да је то истина. Његово држање, репутација, име; Била је то чиста истина. Једна од сто. Која ли је то животиња, питала се. Делфин? Беба носорога? Хтела је да пита... "како сте је направили?" излетело јој је. Али када је почео да прича о разбијању главе маљем, гуљењу коже, искапавању крви, схватила је да у ствари жели да зна другу ствар: "Од чега је направљена, онда?" Дочекао ју је осмех. Не обичан, не весео. Сув и празан осмех. "не од чега, но од кога, госпођо. Као што рекох, свака животиња, па и најређе, имају мајку, нечији су син..." Сад јој је већ било доста. Ко је он мислио да је? Убица обичан, ниски кројач кожа. "Да, да", прошкрипала је стиснутих зуба, "ко је мајка овоме?" упитала је држећи меку шубару у рукама.
"Драга госпођо", насмејао се по други пут, застајући, "ви!".

Никола Буљ,
Март 2004.

© 2004-2006 Никола Буљ

Посвећено борби за заштиту животиња !