| Zaseda kod Javorove kolibe |
| Autor Marjan Milanov | |
| Saturday, 14 August 2004 | |
|
- Ponekad nam, u zivotu, zatrebaju ljudi koje nikada ranije nismo videli. Ljudi koji ne znaju ni ko smo, ni sta smo. Ljudi koje verovatno vise nikada necemo videti. Oni imaju u nasem zivotu samo jednu jedinu ulogu - ulogu da im ispricamo ono sto nikome drugom ne bi hteli, ili ne bi imali hrabrosti. Bar ne u tom trenutku. Njegove reci mi privukose paznju. Podigao sam pogled sa sanka i uputio ga ka njemu. -A ja, prijatelju, ne znam ni ko si ti, ni odakle si, ni sta si. Niti me to zanima. Ja samo vidim da tebe nesto muci, da ti ne da mira. Video sam koliko si popio. I kako si popio. Ne pije se tako iz zadovoljstva. Ti imas, prijatelju, nesto da mi kazes. Nekoliko trenutaka smo sedeli cutke, ne micuci se. Pored mene je sedeo covek koga prvi put vidim u zivotu, koji je zbog nekog razloga hteo da mi postane prijatelj. Nisam bas najbolje razumeo njegovo ponasanje. Ali ipak, njegove oci su mi otkrivale neku iskrenost, dubinu zbog koje sam se osecao sigurnije. Ali nisam hteo nisakim da delim svoju muku. Plasio sam se. Ne znam ni sam zasto. *** Bilo je uzasno hladno. Disao sam savim polako, jer je vazduh bio ostriji od mog bajoneta. Svaki dah mi je parao grlo i ledio mi pluca. Santu leda u grudima razbijali su jedino otkucaji mog srca, koje je slutilo sav moj strah. Nikada se nisam tako osecao. Nesto sam slutio, ali ni sam nisam znao sta. Sneg jedva da je i prestajao da veje zadnjih dana. A mi smo cekali smo u zasedi. U mestu. Mrtva straza. Nema nasih, nema Nemaca. Nema ptica, nema zivotinja. Nema drveca, zbunja. Nicega. Svuda samo uzasna belina, ledeni vetar, samoca, strah i ja i on. Ja i on.
Vecnost!!! -Jesi li bio u ratu? -rekao sam, ni sam neznajuci zasto pocinjem da pricam. Nisam mogao da izustim ni rec vise. Nesto me je gusilo. Oci mi zbog necega zasuzise. Poznate slike pocese ponovo da mi se vrte po glavi. *** Nisam vise bio siguran ni da li cu moci da pritisnem obarac na svojoj pusci. Ne znam ni da li bih to hteo. Nisam o tome mogao da razmisljam. Misli su mi bile zaledene. Volja mi je bila zaledena. Sve u glavi mi je bilo belo. *** Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se izborim sa time, a onda nastavih svoju pricu kao da nisam ni stajao: Zastao sam nekoliko trenutaka negovoreci nista. On me je i dalje isto gledao. Ocima me je slusao i kad nista nisam pricao.
A pricao ja ljudima, ili ne pricao -tesko da ce iko to razumeti. A svi bi zeleli da to dozive. Svi! Ali oni ne shvataju da je to kao knjiga koju pocnes da citas zamo zato sto ti je zvucala zanimljivo pre no si ista znao o njoj. I onda pocnes da je citas i budu ti zanimljive prve stranice i prva poglavlja... i meseci i godine. A onda... onda vidis da su mnoge stvari opisane u drugim knjigama i da za njih ovde nema mesta, koliko god ti to zeleo. I vidis da posle nekoliko stotina ili, ako imas srece, nekoliko hiljada sranica mnoge stvari pocinju da se vrte u krug i koliko god se ti trudio da listas dalje i nesto promenis u prici ciji si deo, ostajes na stranicama cije se dimenzije ne menjaju, ostajes medu istim koricama, koricama koje su ko zna gde, ali koje ti ne daju da odes nekuda dalje ili bar... ili bar ostanes negde zanavek.
Sneg je konacno stao! Nanosi su bili skoro do pojasa. Vise vremena sam provodio zmureci nego gledajuci uokolo. Smetala mi je belina. Nista nisam video. Cak mi je i cev od puske bila nekako mutna, zakrivljena. Mrdala se. Nista me vise nije moglo iznenaditi. Znao sam da sam poceo da haluciniram. Zato sam i zmurio. Tada sam osetio da me pritiska njegov pogled. Malo oklevajuci, polako sam okrenuo glavu ka njemu. Zaista je gledao ka meni. Ali nista nije rekao. Nije se ni mrdao.Pokusao sam da nesto izustim, ali nisam mogao. Duboko sam udahnuo i progutao dve velike pljuvacke. Obojica se malo osvrnusmo okolo. Sneg je napravio nanose oko naseg zaklona. Jedva da smo ista i mogli da vidimo.
Bilo mi je uzasno tesko da dalje pricam, ali sam se borio svom snagom da nastavim. Nisam mogao, niti smeo da stanem. Reci su mi same navirale. Nisam mogao da ih gutam - ne vise! -Dva dana i dve noci, ali smo uspeli da im zapalimo skladiste. Sve je otislo u vazduh. Sve. Do samog vraga... Ali pola,... pola ljudi smo izgubili. Pola od prezivelih je bilo ranjeno. Trebalo je vratiti se natrag. U sred uzasne zime. Sa ranjenicima... sa Nemcima za petama. Sa mnogo ljutih Nemaca za petama. Zastao sam za trenutak i sasuo casicu rakije u grlo. Uzeo sam bocu i dolio sebi jos jednu. -Nasi najtezi ranjenici su poceli da umiru... Neki su trazili da im prekratimo muke. Moj najbolji drug iz detinjstva mi je lezao na rukama i prekljinjao me da ga ubijem. Eee, ne znas ti kako je to bilo. Svaki put kad pomislim na detinjstvo, ta slika mi je pred ocima. Svaki put kad se setim rata, setim se i toga... Jedan od ranjenika se sam ubio. Sam!!!... Znali su oni da se sa njima ni mi ne mozemo izvuci. Jednostavno su zeleli da umru... da nam ne bi smetali... sve junaci,... junaci kakvi se vise ne radaju... Ne... Ipak, bilo je dosta kasno da bi izmorena ceta uspela da napreduje brze od neprijatelja. Neko je morao da ostane, da makar malo zadrzi Nemce dok se ostali ne izvuku. Skoro svi iz cete su se javili kao dobrovoljci. A trebala su samo dvojica, dvojica koja mozda nikada nece stici cetu... Ostali smo ja i major Luka Vranic. Sa cetom smo se razisli kod mesta zvanog Javorove kolibe. Tamo je trebalo postaviti zasedu. Dok su ostali polako odlazili, ja i major smo se ukopavali. Trebalo je zastiti se i od Nemaca, ali i od vetra i uzasne hladnoce. Ubzo potom je pocela oluja. Mecava... uzas!
Uzas je to! Uzas, kad shvatis najveci apsurd u svemu ovome - ono sto te najvise ogranicava je upravo cinjenica da nema granica, nema kraja, nema zavrsetka. Tada cesce pocnes da nailazis na prazne stranice, na stranice koje bas i ne razumes, na one koje se ni ne trudis da razumes, na one na kojima se suvise cesto spominje rec ‘strah’. U jednom trenutku vise ne zelis da citas i zatvoris oci. Ali znas da kada ti zatvoris oci, nece se zatvoriti i knjiga. I pitas se dok zmuris da se mozda nece prelistati neka strana koju ne bi smeo da propustis nakon toliko praznih i dosadnih. Otvoris oci i nastavis da lutas stranicama ciji su brojevi strana pomesani, izbledeli, nebitni.
-Ne znam ni sam koliko vremena smo cekali u mestu po hladnoci i mecavi. Satima sigurno! Promrzlo mi je bilo i lice i noge i ruke... Slabo se cega tu i secam. Znam samo da kada je prestala mecava, ja i major Vranic smo krenuli za cetom. I tu su nas zatekli Nemci. I ja i major smo tada ranjeni... ali izvukli smo zive glave. Uspeli smo i Nemce da odbijemo... Ne znam ni sam kako!... Kada sam dan nakon toga dosao sebi, svi su me slavili kao heroja. Major je dobio Karadordevu zvezdu. I ja sam. Ja, koji ne znam ni kako sam se vratio do cete!!! ... Dvadeset godina je poslo od tada. Preziveo sam nekako i taj rat i mnogo toga nakon njega. Dosta stvari sam ipak uspeo da ostavim za sobom. Mislio sam da sam konacno prevazisao taj dogadaj. I sve pre i posle toga... Covek dovrsi korak koji je bio zapoceo, a zatim stade. Pognu glavu i nakon nekoliko trenutaka se okrenu ka meni i pogleda me. Stajali smo neko vreme tako. Cutke. Taman sam pomislio da sam stvarno pogresio, kada mi on, okrecuci se, namignu jednim okom i produzi dalje. *** Ne odmakosmo od naseg rova ni trideset metara kada se dolinom prolomi pucanj. Dok je jos odjekivao, cu se drugi, pa treci. Ja i major se odmah bacismo u sneg. Sve je trajalo svega par sekundi.
Mracne misli su ti verni pratioci. Svi tvoji prijatelji, drugovi, rodaci, sve tvoje ljubavi i mrznje, svi oni su odavno vec zavrsili svoje knjige i zatvorili zadnje korice. Sa mnogima od njih si poceo da citas u isto vreme i bilo ti je zanimljivo da prepricavate nove strane. Sada se sreces sa onima koji su tek poceli da citaju svoju knjigu i koji su radi da sa tobom dele nove strane, ali ti ih nemas vec odavno, a ne bi sebi dopustio da se ponovo secas uvodnog dela svoje knjige. To ne!
©2004 Marjan Milanov, Maxa |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
