- Ponekad nam, u zivotu, zatrebaju ljudi koje nikada ranije nismo videli. Ljudi koji ne znaju ni ko smo, ni sta smo. Ljudi koje verovatno vise nikada necemo videti. Oni imaju u nasem zivotu samo jednu jedinu ulogu - ulogu da im ispricamo ono sto nikome drugom ne bi hteli, ili ne bi imali hrabrosti. Bar ne u tom trenutku.

Njegove reci mi privukose paznju. Podigao sam pogled sa sanka i uputio ga ka njemu.

-A ja, prijatelju, ne znam ni ko si ti, ni odakle si, ni sta si. Niti me to zanima. Ja samo vidim da tebe nesto muci, da ti ne da mira. Video sam koliko si popio. I kako si popio. Ne pije se tako iz zadovoljstva. Ti imas, prijatelju, nesto da mi kazes.
Zbunjeno sam pogledao potpunog neznanca koji je sedeo pored mene.
- A zasto bih ja tebi ista pricao? Ti i onako ne bi razumeo neke stvari... Ni ja ih nisam razumeo... tada... niti ih razumem sada.
- Nije meni, prijatelju, toliko potrebno da to cujem, koliko je tebi potrebno da to kazes! Vidim da te nesto muci! Bolje to istresi iz sebe. Nece casa to da otera.

Nekoliko trenutaka smo sedeli cutke, ne micuci se. Pored mene je sedeo covek koga prvi put vidim u zivotu, koji je zbog nekog razloga hteo da mi postane prijatelj. Nisam bas najbolje razumeo njegovo ponasanje. Ali ipak, njegove oci su mi otkrivale neku iskrenost, dubinu zbog koje sam se osecao sigurnije. Ali nisam hteo nisakim da delim svoju muku. Plasio sam se. Ne znam ni sam zasto.

***

Bilo je uzasno hladno. Disao sam savim polako, jer je vazduh bio ostriji od mog bajoneta. Svaki dah mi je parao grlo i ledio mi pluca. Santu leda u grudima razbijali su jedino otkucaji mog srca, koje je slutilo sav moj strah. Nikada se nisam tako osecao. Nesto sam slutio, ali ni sam nisam znao sta. Sneg jedva da je i prestajao da veje zadnjih dana. A mi smo cekali smo u zasedi. U mestu. Mrtva straza. Nema nasih, nema Nemaca. Nema ptica, nema zivotinja. Nema drveca, zbunja. Nicega. Svuda samo uzasna belina, ledeni vetar, samoca, strah i ja i on. Ja i on.
Moje obrve i trepavice prekrivao je sloj inja. Nos i usne mi je spajao tanak sloj zaledenih slina i pare od disanja. Celo i obrazi su pucketali svaki put kada bih pokusao da mrdem licem. A to su mi bili jedini pokreti. Vec cela cetiri sata. Dvestotinecetrdeset minuta. Ko zna koliko sekundi. A svaku sam osetio i preziveo ponaosob. I svaka je trajala kao citava vecnost. Vecnost!

***

Vecnost!!!
Ne znam to ni sebi kako da objasnim. To je veoma cudna stvar. I meni, a kamo li drugima. Zasto sam morao da ga sretnem? Ali i to je moralo nekada da se desi. Pre ili kasnije. Njega, ili nekog drugog. Vec pocinjem da se navikavam na ovakve stvari. Ali kako da naviknem ljude oko mene? Nikako! Jednostavno nikako! Shvatio sam to jos od onda, jos od rata.

***

-Jesi li bio u ratu? -rekao sam, ni sam neznajuci zasto pocinjem da pricam.
-Ne, bio sam mali. Ja sam roden sedme!
-Eeee -rekao sam uz uzdah- i prvi balkanski, i drugi ... i ovaj. Jedva imam cetrdeset godina, a cervrtinu zivota sam proveo ratujuci. Mladost moju su odneli ratovi... Takva nam je sudbina. Losa!
-Otac i brat su mi bili u ratu!- rece on, a ja sam znao da to spominje samo da bi mi stavio do znanja da je i on bar na neki nacin iskusio rat. Zelen je on za mene. Zelen. Ali nije los mladic. Nekako osecam. Nije los!
-Svasta se dogada u ratu, svasta! -nastavio sam- Nije to nizakoga, a kamo li za mladog coveka. Svega se secam. Ko da mi je juce bilo... A smeta mi to. Smeta! Dzaba su tamo negde potpisali mir. Rat koji su oni zapoceli, u meni jos uvek traje. Samo je mnogo gori. Sada ja ratujem protiv samog sebe. Ratujem protiv svakog novog dana, jer ne mogu da zaboravim one stare... One sto mi odnese mladost!

Nisam mogao da izustim ni rec vise. Nesto me je gusilo. Oci mi zbog necega zasuzise. Poznate slike pocese ponovo da mi se vrte po glavi.

***

Nisam vise bio siguran ni da li cu moci da pritisnem obarac na svojoj pusci. Ne znam ni da li bih to hteo. Nisam o tome mogao da razmisljam. Misli su mi bile zaledene. Volja mi je bila zaledena. Sve u glavi mi je bilo belo.
Sneg je konacno poceo da jenjava. Polako, sasvim polako. Vetar se trudio da to sakrije noseci iste pahulje na sve strane, ali mene nije mogao da prevari. Mogao sam da razaznam svaku pahulju ponaosob. Evo jedne koja je malocas posla ka meni, ali je vetar vratio. Ipak mi je dosla. Ispruzio sam ruku i ona mi je sletela na saku. Privukao sam je sebi. Bila je neverovatno lepa. Mnogo lepsa od svih ostalih. Svih koje su pale i koje ce ikada pasti. Sasvim loptasta, isprepletana, simetricna, sarena, vesela. Cak topla. Da. Osecao sam neverovatnu toplotu u saci. Ta saka je bila i jedini deo tela koji sam osecao. Kao da sam se ceo ja sastojao od te sake i srca u njoj. Nisam davao drugim pahuljama da joj se priblize. One mi nisu trebale. Trebala mi je samo ona. Gledao sam je netremice i mislio “Ti si moja. Samo moja...Tako si lepa. Cekao sam te toliko dugo... Bas tebe.” Mislim da me nije cula. Mozda jednostavno nije cenila sve ono sto sam joj posvetio. Pocela je da nestaje. Da se topi. Sa njom se topio ceo jedan svet... Nestala je! Nema je vise! Nema! Nikada je vise nece biti! Nikada!

***

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se izborim sa time, a onda nastavih svoju pricu kao da nisam ni stajao:
-Ali najgore je bilo Povlacenje!... Sesnaesta! Albanija!... Najgore!!! Budi srecan sto si jos bio mlad za sve to!
On je samo sedeo i slusao me. Nista me vise nije pitao. Nije ni morao. Njegov pogled mi je govorio sve:
-Januara 1916. smo vec bili blizu Albanije. Crnogorska vojska je uspela da kod Mojkovca barem za neko vreme odbije neprijatelja. Ali znali smo da nece vise izdzati. Moja ceta je isla cetiri dana ispred Vrhovne Komande. Nemci i Austrougari su nadirali cas sa jedne, cas sa druge strane, pa se nije znalo kuda je najbezbednije ici. Mi smo proveravali teren i izvestavali Komandu gde je najbolje kretati se. 19. januara smo dobili informaciju da Nemci negde u tom reonu skladiste vece kolicine municije i hrane za potrebe dalje ofanzive. Dobili smo naredenje da se za neko vreme odvojimo od grupe i da pokusamo da nademo i unistimo skladiste. Sedam dana smo lutali po brdima, probijajuci se po snegu, mrazu i mecavi... Ljudi su bili iscrpljeni i pre nego sto smo nasli Nemce, pre nego sto smo ispalili i metak... a nasli smo ih, hvala bogu, mamu im... Obavestajci nisu pogresili. Dva dana i dve noci smo se jurili po brdima i tukli. Dva dana... i dve noci...

Zastao sam nekoliko trenutaka negovoreci nista. On me je i dalje isto gledao. Ocima me je slusao i kad nista nisam pricao.

***

A pricao ja ljudima, ili ne pricao -tesko da ce iko to razumeti. A svi bi zeleli da to dozive. Svi! Ali oni ne shvataju da je to kao knjiga koju pocnes da citas zamo zato sto ti je zvucala zanimljivo pre no si ista znao o njoj. I onda pocnes da je citas i budu ti zanimljive prve stranice i prva poglavlja... i meseci i godine. A onda... onda vidis da su mnoge stvari opisane u drugim knjigama i da za njih ovde nema mesta, koliko god ti to zeleo. I vidis da posle nekoliko stotina ili, ako imas srece, nekoliko hiljada sranica mnoge stvari pocinju da se vrte u krug i koliko god se ti trudio da listas dalje i nesto promenis u prici ciji si deo, ostajes na stranicama cije se dimenzije ne menjaju, ostajes medu istim koricama, koricama koje su ko zna gde, ali koje ti ne daju da odes nekuda dalje ili bar... ili bar ostanes negde zanavek.

***

Sneg je konacno stao! Nanosi su bili skoro do pojasa. Vise vremena sam provodio zmureci nego gledajuci uokolo. Smetala mi je belina. Nista nisam video. Cak mi je i cev od puske bila nekako mutna, zakrivljena. Mrdala se. Nista me vise nije moglo iznenaditi. Znao sam da sam poceo da haluciniram. Zato sam i zmurio. Tada sam osetio da me pritiska njegov pogled. Malo oklevajuci, polako sam okrenuo glavu ka njemu. Zaista je gledao ka meni. Ali nista nije rekao. Nije se ni mrdao.Pokusao sam da nesto izustim, ali nisam mogao. Duboko sam udahnuo i progutao dve velike pljuvacke.
-Majore! Zivi li smo? -uzviknuo sam potpuno suvim glasom.
On se i dalje nije mrdao. Nekakav strah mi projuri kroz telo. Poceo sam da se tresem. U ustima mi se napravi tolika pljuvacka da nisam mogao odjednom da je progutam. Osecao sam da je pocela da me davi. Kada sam se nekako izborio sa njom, ponovo viknuh:
-Majore! Majore!?
-Kaze se ‘jesmo li zivi’, porucnice.
-Idite do davola, majore!!!
On nista ne rece. Samo mi namignu jednim okom.

Obojica se malo osvrnusmo okolo. Sneg je napravio nanose oko naseg zaklona. Jedva da smo ista i mogli da vidimo.
-Proslo je skoro pet sati. -rece on- Nasi su do sad sigurno vec dosta poodmakli. A uskoro ce i mrak. Mogli bi smo da krenemo za njima. Cekace nas kod vodenica do mraka. Ne stignemo li, sami cemo morati da se snalazimo.
-Majore... nije bilo Nemaca?
-Jel se ti to zalis? Mecava nas je spasila. Njoj da smo zahvalni! Nego ajde razmrdaj malo noge, pa da mi idemo.

***

Bilo mi je uzasno tesko da dalje pricam, ali sam se borio svom snagom da nastavim. Nisam mogao, niti smeo da stanem. Reci su mi same navirale. Nisam mogao da ih gutam - ne vise!

-Dva dana i dve noci, ali smo uspeli da im zapalimo skladiste. Sve je otislo u vazduh. Sve. Do samog vraga... Ali pola,... pola ljudi smo izgubili. Pola od prezivelih je bilo ranjeno. Trebalo je vratiti se natrag. U sred uzasne zime. Sa ranjenicima... sa Nemcima za petama. Sa mnogo ljutih Nemaca za petama.
-Prijatelju -rece on nekim blagim glasom. Ja sam samo spustio pogled. Nisam hteo da mi bilo sta kaze. On je to znao. Samo mi stavi ruku na rame. Osetio sam neku neobicnu toplinu. Unosila mi je neizvesnost. Ipak nastavih:
-Skoro smo se izvukli. Misli smo da smo im pobegli... a onda su nas sustigli,... sa pojacanjem. Sa ranjenicima nismo mogli mnogo toga da uradimo, niti da pobegnemo. Nasi ranjenici su...

Zastao sam za trenutak i sasuo casicu rakije u grlo. Uzeo sam bocu i dolio sebi jos jednu.

-Nasi najtezi ranjenici su poceli da umiru... Neki su trazili da im prekratimo muke. Moj najbolji drug iz detinjstva mi je lezao na rukama i prekljinjao me da ga ubijem. Eee, ne znas ti kako je to bilo. Svaki put kad pomislim na detinjstvo, ta slika mi je pred ocima. Svaki put kad se setim rata, setim se i toga... Jedan od ranjenika se sam ubio. Sam!!!... Znali su oni da se sa njima ni mi ne mozemo izvuci. Jednostavno su zeleli da umru... da nam ne bi smetali... sve junaci,... junaci kakvi se vise ne radaju... Ne... Ipak, bilo je dosta kasno da bi izmorena ceta uspela da napreduje brze od neprijatelja. Neko je morao da ostane, da makar malo zadrzi Nemce dok se ostali ne izvuku. Skoro svi iz cete su se javili kao dobrovoljci. A trebala su samo dvojica, dvojica koja mozda nikada nece stici cetu... Ostali smo ja i major Luka Vranic. Sa cetom smo se razisli kod mesta zvanog Javorove kolibe. Tamo je trebalo postaviti zasedu. Dok su ostali polako odlazili, ja i major smo se ukopavali. Trebalo je zastiti se i od Nemaca, ali i od vetra i uzasne hladnoce. Ubzo potom je pocela oluja. Mecava... uzas!

***

Uzas je to! Uzas, kad shvatis najveci apsurd u svemu ovome - ono sto te najvise ogranicava je upravo cinjenica da nema granica, nema kraja, nema zavrsetka. Tada cesce pocnes da nailazis na prazne stranice, na stranice koje bas i ne razumes, na one koje se ni ne trudis da razumes, na one na kojima se suvise cesto spominje rec ‘strah’. U jednom trenutku vise ne zelis da citas i zatvoris oci. Ali znas da kada ti zatvoris oci, nece se zatvoriti i knjiga. I pitas se dok zmuris da se mozda nece prelistati neka strana koju ne bi smeo da propustis nakon toliko praznih i dosadnih. Otvoris oci i nastavis da lutas stranicama ciji su brojevi strana pomesani, izbledeli, nebitni.

***

-Ne znam ni sam koliko vremena smo cekali u mestu po hladnoci i mecavi. Satima sigurno! Promrzlo mi je bilo i lice i noge i ruke... Slabo se cega tu i secam. Znam samo da kada je prestala mecava, ja i major Vranic smo krenuli za cetom. I tu su nas zatekli Nemci. I ja i major smo tada ranjeni... ali izvukli smo zive glave. Uspeli smo i Nemce da odbijemo... Ne znam ni sam kako!... Kada sam dan nakon toga dosao sebi, svi su me slavili kao heroja. Major je dobio Karadordevu zvezdu. I ja sam. Ja, koji ne znam ni kako sam se vratio do cete!!! ... Dvadeset godina je poslo od tada. Preziveo sam nekako i taj rat i mnogo toga nakon njega. Dosta stvari sam ipak uspeo da ostavim za sobom. Mislio sam da sam konacno prevazisao taj dogadaj. I sve pre i posle toga...
Mladic je gutao svaku moju rec. Znao sam da pokusava da me razume, ali isto tako sam znao da nikada nece moci da se oseca kako sam se ja tada osecao. A nije samo to bila moja prica.
-Rat je bio i zavrsio se... -rece on tihim glasom. Taman kada je hteo da jos nesto izusti, ja ga prekinuh.
-A onda sam pre nekoliko dana na ulici slucajno sreo jednog coveka. Prvo sam pomislio da me oci varaju. Sreo sam coveka koji je bio isti major Luka Vranic. I to isti major iz onih ratnih dana. Isti onaj major sa kojim sam bio spreman da poginem kod Javorove kolibe. Isti onaj zbog koga sam odlikovan. Nesto me je ukocilo u mestu. Nisam mogao da se maknem. Pogledao sam ga pravo u oci.
-Majore?! -rekao sam mu. Stajao je sasvim mirno i gledao me u oci.
-Pogresili ste, gospodine, nemam ja nikakve veze sa vojskom.
Za trenutak je uspeo da me ubedi svojom mirnocom, ali nesto u meni i njegove oci su mi govorile drugacije:
-Luka? Pa ti se nisi... ni malo... promenio -jedva cujno sam izgovorio poslednju rec.
-Rekao sam vam pogresili ste! -rece on i prode pored mene. Odmah sam se okrenuo za njim i doviknuo:
-Majore! Majore, zivi li smo?

Covek dovrsi korak koji je bio zapoceo, a zatim stade. Pognu glavu i nakon nekoliko trenutaka se okrenu ka meni i pogleda me. Stajali smo neko vreme tako. Cutke. Taman sam pomislio da sam stvarno pogresio, kada mi on, okrecuci se, namignu jednim okom i produzi dalje.

***

Ne odmakosmo od naseg rova ni trideset metara kada se dolinom prolomi pucanj. Dok je jos odjekivao, cu se drugi, pa treci. Ja i major se odmah bacismo u sneg. Sve je trajalo svega par sekundi.
- Majku im,... sve vreme su bili ovde! -uzviknu on - Porucnice?!
Pre nego sto sam stigao da bilo sta kazem zacu se rafal i nekoliko kursuma zaronise u sneg pored mene. Jedva sam kontrolisao svoje disanje. Jedva sam u stvari dolazio do daha. Srce mi je toliko kucalo da sam imao osecaj da je uzasno naraslo i da zato u mojim grudima nema mesta za vazduh. Cuo sam kako je major doviknuo “Eno ih gore, sa leve strane.” Nisam mnogo obracao paznju na njegove reci. Od nekud je pocelo da greje Sunce. Uzasno mi je bilo vruce. Okrenuo sam se ka mestu koje je spomenuo major. Video sam obrise nekoliko ljudi.
-Nemci -saputao sam sam sebi- sta ce oni ovde kog vraga? Ovo je moja zemlja. Odakle njima pravo da gaze ovaj sneg i ove pahulje...
-Porucnice!!! Dovraga porucnice!!!
-...pa to major zove mene. Zasto me ne ostavi na miru? Hocu malo da uzivam na Suncu...
-Kad pocnem da pucam vi trcite nazad do rova! Jel me cujete?
-...Sunce... kako samo toliko pece... do malo pre je vejao sneg... bilo je hladno... i sneg je bio beo. Sasvim beo. Sve je bilo uzasno belo...
- Drzite se, porucnice, evo mene.
-...a sada, sada je sneg svuda oko mene tako...
- Dovraga, pa vi ste ranjeni!!! Porucnice jel me cujete? ...Prokleti Nemci!
-...tako je crven. Crven i topao. Kako je samo cudno ovo Sunce. Crveni sneg...
-Ne micite se odavde! I pritiskajete ovde grudi sto jace. Dosta krvarite! Ali pobrinucu se ja za vas. Ne brinite se nista. Jel me cujete?
-...evo, nisam trebao da legnem na ovaj prljavi sneg. Sada sam uprljao i sinjel. Sav je crven... tako je... toplo... crveno... mirno... mracno.

***

Mracne misli su ti verni pratioci. Svi tvoji prijatelji, drugovi, rodaci, sve tvoje ljubavi i mrznje, svi oni su odavno vec zavrsili svoje knjige i zatvorili zadnje korice. Sa mnogima od njih si poceo da citas u isto vreme i bilo ti je zanimljivo da prepricavate nove strane. Sada se sreces sa onima koji su tek poceli da citaju svoju knjigu i koji su radi da sa tobom dele nove strane, ali ti ih nemas vec odavno, a ne bi sebi dopustio da se ponovo secas uvodnog dela svoje knjige. To ne!
A nekad ti se sudbina, eto, ukrsti sa nekim sa kim si ispisivao neke davne strane. Neke strane pisane mastilom rata. Sa nekim ciju tajnu jedino ti znas.

(Dnevnik Luke Vranica, 14.septembar 1936.)

***

Godine 1951. u Lajpcigu je umro grof fon Kligman. U njegovoj arhivi je pronadeno 24 autenticnih dokumenata iz Prvog Svetskog rata. Medu njima je bio i jedan izvestaj koji je potpisao major Benedek­, a primio pukovnik Frankenfeld. U njemu se kaze da je 26. januara 1916 godine kod mesta zvanog Javorove kolibe, u jugozapadnoj Srbiji, na neobjasnjiv nacin stradalo jedanaest nemackih vojnika i tri oficira.

©2004 Marjan Milanov, Maxa