| Vodeničar |
| Autor Snežana Šolkotović | |
| Saturday, 09 August 2008 | |
|
Прича из збирке песама и прича ''У знаку љубави / Сурове судбине''
ВОДЕНИЧАР Прошло је доста времена, а прича о воденичару није престајала да се препричава. Неки су сумњали у истинитост ове приче, неки су се забављали, а други су са страхом ћутали и избегавали да се ноћу врате из града пречицама и без друштва. Славско друштво се скупило око стола. Послужења су следила. Хладне зимске вечери су знале бити дуге и досадне. Зато су људи једва чекали крсне славе да деле своја искуства са другима и обогате свој друштвени живот. Углавном се причало о разним догодовштинама са дозом хумора, ретко о озбиљним темама. Онда би се слегнуо простором звук фруле и расположење је добијало своју кулиминацију. И те вечери су људи заузели своје место за столом, весело чаврљајући са домаћином. Старији човек озбиљног лица само је пијуцкао ракију из чашице и гледао расположене људе око себе. -Хајде, хајде да наздравимо са још по једном-, сусед га је нудио ракијом. Но овај је само климнуо главом и ставио шаку преко чаше. -Не, хвала и ово је било превише. Нисам хтео да увредим домаћина, али ова једна је била доста.- -Ти, куме, не можеш да заборавиш оно што ти се догодило оне ноћи,зар не?- млађи човек је био спреман на шалу,задиркивао је суседа. -Да, да, шта се то догодило?- у чуду гледали су га други док се овај јадан снебивао. Није знао да ли га исмевају или су заиста били знатижељни да дознају његову причу која га је прогањала дуго времена чак и кроз снове. -Хајде, испричај нам...-сви су га углас молили. Човек не имајући куд, неколико пута се закашљао, а онда је вешто прикрио дрхтај руку које су саме од себе почеле да се видљиво тресу. -Дакле било је овако... Једне вечери сам био у граду. Како је било касно, а попио сам по неку одлучио сам се за пречицу. Знате, то је онај пут који води преко оног узвишења до воденице. То је Јовина воденица. О њој су се чуле разне гласине, но ја сам био тврдоглав и одлучио сам да идем баш тим путем. Напољу је био мрак. Облачно време је прекрило месечину ,а из облака је почела да сипи киша. Помислио сам да је најбоље ићи тим путем и да ћу брже стићи кући... Ишао сам лагано пазећи на сваки корак. Један неопрезан корак и могао сам незгодно да паднем и да се више не дигнем са земље. Она клизава земља... Знате већ... Како је киша јаче падала, а нигде склоништа, једино ми је преостало да се склоним у Јовину воденицу. Знао сам да је негде у близини и нисам погрешио. Како сам се приближавао воденици чуо сам како неко ради у њој. Угледао сам слабу светлост фењера и силно сам се обрадовао. Кад тамо неки крупни човек, помислио сам нови воденичар, нисам га до тада никада видео у животу, а он меље ли меље кукуруз.Оно..., вреће брашна колико ти душа хоће. Мало смо разговарали, понудио сам га пићем и сео сам мало да се одморим. Велим ту је сигурно. Због звука и умора очи су ми се лагано склопиле. И у неком полусну осетио сам да ме две ручерде некуд вуку. Кад сам отворио боље очи, онај човек је стао да ме вуче с намером да ме баци у воду. Копрцао сам се из све снаге. Борба је дуго трајала све до оног момента када су негде у даљини закукурикали петлови. Тада је настао тајац. Воденичар је нестао без трага и гласа, као да је у земљу пропао. Чуо сам само шум воде и воденични точак како клопара. Ушао сам у воденицу по торбу, кад оно у воденици нигде вреће кукуруза, нигде брашна. Језа ме је тресла као грозница. Брже- боље, упутио сам се кући не осећајући сопствене ноге. Испричао сам укућанима шта ми се све то десило те ноћи,оно..., нико ми не верује. Отишла је неколицина њих у ту Јовину воденицу можда из чисте радозналости, кад тамо ни трага да је ко био, а камоли да је неко млео. Касније сам чуо разне приче због којих су људи избегавали ту воденицу. Неки су имали слично искуство као и ја, те су тај пут избегавали, посебно воденицу и то ноћу. Чула се прича по селима да се после смрти Јова повампирио ...- Људи су га с великом пажњом слушали. -И шта је било даље -,чуло се питање присутних. -Од тада више не пијем. Сви говоре да је то било због пар пића, али ево ожиљка на мојој мишици, то нисам могао сам себи да учиним.- Човек је подигао рукав и на мишици се лепо видео необичан ожиљак. Сви су га с неверицом гледали,час њега, час његову мишицу. Страх и безброј питања били су у очима свих присутних. Као да им је понестао дах, сви су занемели. Касније су разговарали о другим темама, али ова прича их је као црв сумње гризла, није им давала мира и у њима се рађао необичан страх. Човек их је још једном погледао, спустио рукав кошуље... -Отад више не пијем... И најбоље је да кренем кући.Домаћине срећна ти слава и до године...- Човек се обукао ,натакнуо је на главу црну шубару и упутио се својој кући. |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
