Prekrasna, velicanstvena suma se protezala od sela ka severu u beskraj. Bila je to drevna suma. Neistrazena, mracna i zlokobna. Prepuna divljih zveri.
Selo sa ne vise od petnaestak porodica, siromasno, zapusteno. Kuce oronule. Stanovnici su ziveli kao jedna velika porodica, jer su samo tako mogli da prezive i da opstanu. Pogotovo opasnost koja je vrebala iz sume...

.........Sunce je polako pocelo zalaziti na zapadu. Bilo je ogromno. Crveno kao zar. Polako se pocelo kriti iza najvisih grana najvisih drevnih stabala Hrastove sume. Poniruci sve dublje medju stabla. Sa istoka stizao je lagano prvi znak nastupajuce veceri, polako se prikrado selu izmedju drvoreda Hrastova. I tada se zacu krik. Jezovit, mucan pun straha. Nastupajuce vece pocepa jos jedan urlik. Ali za razliku od prvog, ovaj je delovao mocno, zlokobno, preteci. A zatim usledi jos jedan, pa jos jedan. Uskoro je ceo zlokobni hor pevao ariju koja je prizivala smrt.
Na cistinu nedaleko od sela iz sume istrca zena. Bila je sva u ritama. Posrtala je. I uvek se iznova dizala i nastavila svoj beg iz sume. Jecala je. Po rukama i nogama videli su joj se otvorene rane iz kojih je liptila krv. Iza nje Hor smrti je jos jace pevao, postepeno se priblizavajuci ivici sume. Imao se osecaj da ce svakog trena izbiti na cistinu. A onda iznenada sve utihnu. Nasta tajac. Zena stade. Osvrnu se oko sebe, osluskujuci jezovitu tisinu. Bila je na samom ulazu u selo. Posmatrala je zlokobnu sumu, i po ko zna koji put cvrsto sebi obecavala ukoliko prezivi ovu noc sutra ce se odseliti.
Iz razmisljanja je prenu ponovan urlik, od koga i sama vrisnu, okrete se i izgubi se medju kucicama, probijajuci se kroz gomilu preplasenih mestana.....

Na cistinu izbi copor poluljudi-poluzivotinja. Pognuti pogureni napred pojurise ka selu rezeci i zavijajuci. Izmedju kucica stojali su preplaseni ljudi sa vilama, motkama, sekirama, nozevima, i drugim raznoraznim alatima.
Predstojala je jos jedna krvava noc....
Judi-zveri, grabili su preko cistine obasjani mesecinom, koja im je ulivala snagu. Davala im moc.
Bili su zeljni krvi, sveze krvi. Bili su velicanstveni na mesecini. Bili su deca noci, deca meseca.
Uleteli su u selo i tada nastade krvavi pir. Kroz vazduh se prolomi vriska, krici seljana na samrti praceni rezanjem, zavijanjem i superiornim urlicima zveri. Nista ih nije moglo zaustaviti.
Mesto i njegovi stanovnicu su dugo vremena odolevalo napadima copora. Ali veceras copor je bio snazniji i odlucniji nego ikada.
Zena koja je izbegla smrt u sumi ulete u kucicu zgrabi dete od prozora i povuce ga ka krevetu u cosku sobe. Odgurnu ga u stranu. Na podu se ukaza vratasca. Brzo ih otvori zgrabi dete i privi ga na grudi, ljubeci ga po kosi. Napolju se cula bitka koju su zveri dobijale. U vazduhu se osetio miris krvi.
Zena dete odmaknu od sebe i zagleda se u njega kao da zeli sto bolje da upamti svaki detalj na njegovom licu. Zatim ga jos jednom stisnu na grudi i tiho prosaputa detetu na uvo:”Srebro, srebro ih ubija”. Odmaknu ga od sebe i ugura u otvor na podu. Brzo zatvori poklopac i povuce krevet na svoje mesto.
U trenu kada se uspravila, razvalise se vrata i na njima se pojavi Zver. Razjapljena celjust, iz koje je curila slina, i iz koje je dolazilo zlokobno rezanje ispuni celu prostoriju. Zena je znala da nece docekati zoru. Znala je da nikada nece otici sa ovog mesta. Znala je da je Zver nece pustiti, pogotovo ne sada kada je znala tajnu. Tajnu koja bi ih mogla osloboditi. Pribrala se i brzo pogleda oko sebe u potrazi za nekim oruzijem. Zver kao da je shvatila njenu nameru. Kroz kucu se razleze urlik, urlik koji je otvorio vrata smrti i pustajuci je unutra. Skoci ka zeni i sa kandzama je zgrabi i povuce poda

se. Zena je vristala potajno se nadajuci da ce se neko pojaviti na vratima i spasiti je. Ali niko se ne pojavi. Zver je lagano sa uzivanjem cepala deo po deo zeninog tela. Posle strave i straha nastupila je tupa agonija. Agonija koja je najavila da je sklopila ugovor sa smrcu i da je spremna da krene na
put. U zadnjim sekundama svog postojanja pomislila je na dete, nadajuci se da ce preziveti. A onda je obuze tama.....

U prostoriju ulete jos jedna zver, koja se okomi na vec mrtvu zenu cepajuci i komadajuci ostatke njenog tela.
U celom selu se culo zadovoljno zavijanje zveri, rezanje i otimanje oko delova tela. Zveri su dobile bitku. Selo je unisteno. Mestani su poklani......
Druga zver zadovoljna obliza celjust nad sada neprepoznatljivim lesom zene u kuci. Lagano se udalji od sada gotovo mrlje na podu i izadje napolje, gde zadovoljno ispusti dug pobedonosni urlik ka mesecu. Zver koja je usmrtila zenu, tiho i oprezno je posmatrala prostoriju. Osecala je da je jos neko prisutan. Osetila je miris. Miris straha. Dugo je jos provela vremena u kuci mirisajuci vazduh cekajuci nesto, nekoga. Bila je nezadovoljna. A onda naglo skoci i izlete na vrata i pogleda u mesec, koje je preslo sredinu neba. Znala je da je vreme da se povuku ka svom brlogu. Zareza i ispusti dugi stravicni urlik i potrca iz sela preko cistine ka sumi. Sve Zveri krenuse za njom......

U kucici u cosku sobe, ispod kreveta u rupi, nalazilo se prestravljeno dete. Paralisano od straha.
Dugo je lezalo u svom sklonistu drhteci. Slusalo je urlike,rezanje i zvuke komadanja tela. Culo je i posmrtni urlik svoje majke. I jos je dugo vremena lezalo u svom sklonistu. Napolju su se cule ptice, po cemu je znalo da je stigla zora. Znalo je da je sada bezbedan. Telo se lagano opustalo. Dete oseti kako mu se toplina razleze u dnu stomaka, sireci se niz noge. U glavi su mu odzvanjale zadnje reci Majke :”Srebro, srebro ih ubija”......

©2004 Grof Dejan Vasic