| Izgubljena mladost |
| Autor Snežana Šolkotović | |
| Sunday, 10 August 2008 | |
|
Изгубљена младост
ИЗГУБЉЕНА МЛАДОСТ Јесен је већ увелико наговештавала свој долазак. Ситна киша је непрестано ромињала квасећи и онако лош пољски пут. Тамни облаци су се претећи надвили над шумом која је кроз маглу изгледала огромно и неприступачно. Свуда је владала аветињска пустош. Животиње су се већ сакриле у своја скровишта. Чекале су неко боље време, погодну прилику да их напусте и дају се у потрагу за храном. Природа је изгледала сабласно и чудна језа се прожимала телима ретких пролазника. Две прилике су ходале једна поред друге. Један је водио воловску запрегу и непрестано је жвакао дуван. Изборано лице је већ само по себи говорило да је реч о напаћеном сељанину који се бори за опстанак, своје породице и себе. Други је био млађи и деловао је смиреније.Бледо лице је уоквирила црна коса која је вирили испод црне шубаре. На себи је имао вунени, дуги огртач и панталоне од сукна. Газио је дубоко блато једва дижући ноге иако је на њима имао лагане кожне опанке. Али се на ногама опанци скоро нису ни видели. Кораци су постали тешки од умора и дугог пута. Сав је био блатњав и изнурен. Кола су била натоварена дрвима. Два пријатеља су кренула по дрва у раним јутарњим сатима, а ето сад се већ смркавало. Нису били причљиви. Међутим млађи човек је имао потребу да прозбори по коју реч. Већ је био мокар. Осећао је да га грозница тресе и да га полако напушта снага. -Боље би било да негде застанемо успут, нешто ми није добро.- Старији човек га је погледао као да га види први пут. Промрљао је себи у браду: -Заиста не изгледаш добро... Ако будемо наишли на неку кућу замолићу их да те приме на конак. Оставићу те тамо, јер ово као што знаш морам што пре да допремим кући.- Прича је била готова. Још једном је старији човек погледао млађег и без речи наставио да хода кроз блато. Волови су били мокри и уморни од вуче терета. Једва су вукли натоварена кола. Снагу да крене даље давала му је помисао на породицу. Тада би му се нешто окренуло у желуцу и немир га је терао да настави даље ка кући. Жена му је дуго времена била болесна. Нико није знао како да јој помогне. Била је прикована за кревет. Комшиница је обећала да ће је повремено обићи, али у његовој глави ројиле су се разне мисли. -Само да буде добро-, помислио је,- а биће, загрејаћемо се вала овим дрвима.- Млађи човек је брисао по ко зна који пут хладан зној са чела. -Само да издржим-, бодрио је самог себе. Хтео је да помогне свом пријатељу. Дуго времена су били пријатељи и прве комшије. Делили су доста добрих и лоших животних ситуација. Ред је био сада да помогне свом пријатељу у невољи. Помислио је на младу жену која га је чекала са дететом кући. При самој помисли на дете, усне су му се развукле у осмех. Дете је већ имало три године. Волело је да се мази. Силно се радовало када би му се отац враћао са пута. Знао је небројено пута да га посади на колено и да га цупка. Дете је вриштало од задовољства, уз цику је тражило још неку вратоломију да би уморно клонуло у очевом наручју. Жена му је била ситна, плава и веома нежна. Она би брижно стајала поред њега и нудила га свим и свачим. Обожавала га је и трудила се да му у свему угоди. -Шта ли раде сада-, питао се он, -ова киша као да не зна да стане?- Изашли су полако из шуме. Познавао је онај пропланак и малу лепу окречену кућицу од непечене цигле. Приметио ју је кад су пошли по дрва. Његов пријатељ га је забринуто погледао и показао му прстом кућу. -Замолићемо газду да нас прими,да се бар мало загрејемо и ако може да те прими на конак.- -Не можемо ни волове дуго напољу да оставимо-, додао је старији човек, -разболеће се...- Пришли су вратима и снажно закуцали. После неколико тренутака на вратима се појавила млада жена. Испитивачки је посматрала путнике и упитала: -С којим добром,добри људи...- -Замолили би вас да нам учините једног добро...-, почео је старији човек испитивачки је гледајући од главе до пете. -Овај мој пријатељ не осећа се добро, па ако може да преноћи овде...- Жена је добро осмотрила обојцу. Најзад се склонила са врата и дала им знак да уђу у кућу. Увела их је у чисту просторију усред које је било огњиште. Показала им је где да се сместе и загреју. Старији човек је угледао дете које је лежало у дрвеном кориту. Ништа није питао. Беба је спавала. Жена је убрзо наишла са неким посудама и почела је да послује око огњишта. -Газда није кући?- упитао је старији човек тек да прекине непријатну тишину. -Није... -одговорила је неодређено. Жена је нерадо причала о себи. Испред њих на малом сточићу поставила је мало проје и сира да би презалогајили. Ватра је весело пуцкетала расипајући около варнице. Дошло је време растанка. Два пријатеља су се још једном погледала. Опростили су се један од другог без речи. Старији човек се запутио ка натовареним колима и потерао волове. Погледао је још једном свог пријатеља и младу жену. Ова жена му се наједном учинила чудном. -Још је и сама-, размишљао је. -Ово неће бити добро-, промрмљао је себи у браду. Осврнуо се још једном да види кућу, али кућа је остала прекривена мраком негде далеко иза њега. Млађи човек, коме је било име Михајло, седео је и даље поред огњишта огрнут вуненом поњавом. Гледао је ову жену поред себе како га нуди пројом и сиром. Силом је гутао залогаје, а очни капци су му се склапали од умора. Пред њим стварност је ишчезавала каo у неком сну из кога није могао да се пробуди. Михајло је остао ту и сутрадан. Дани су се низали у године, али он се није сетио ни своје жене, ни свог детета. Долазила је она, молила га је, преклињала га да јој се врати кући, али он се правдао да је не познаје. Сломљеног срца жена се вратила кући. Он је остао да ради и живи ту... Године су летеле једна за другом. Дете које је нашао у колевци већ је напунило седам година. Било је живахно, пуно живота. Сваки пут из неког непознатог разлога гледајући га како се игра осећао би жаоку у срцу.Није знао откуд тај осећај, али га је огромна празнина силно гушила. Једног дана дете се попело на таван. У својој радозналости хтело је да изводи своје дечије вратоломије. Један несмотрен покрет био је довољан да тиква, која је била годинама обешена о један клин, падне и уз тресак се разбије у парампарчад. Дететов врисак као да га је отрезнио. Михајло се ухватио рукама за главу. Сетио се своје жене и сина. Брже боље је напустио ову кућу. Успут је питао људе шта се то десило с њим, колико је то времена прошло од његовог боравка у тој кући... Сви су га гледали с чуђењем и вртели главом. -Седам година...- проговорио је један старији човек. -Седам година?- Михајло је горко заплакао. Распитивао се касније о свом пријатељу са којим је тог злокобног дана ишао по дрва... Рекли су му да је давно умро. Седам дугих година је прошло, а он се сећао само проје и оне вечери када је закуцао на та проклета врата. Те кобне вечери је био зачаран... Те вечери је изгубио своју младост. |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
