| Misteriozni poestilac |
| Autor Snežana Šolkotović | |
| Tuesday, 12 August 2008 | |
|
Мистериозни посетилац из књиге ''Извор живота''- Шолкотовић Снежане
МИСТЕРИОЗНИ ПОСЕТИЛАЦ Звала се Марица, на први поглед била је јако скромна и повучена девојка.Тек је навршила шеснаесту годину. Дружила се са својим вршњацима и делила са њима све радости које живот пружа. Њена породица је била веома имућна. Родитељи су јој радили негде у иностранству и девојци ништа није недостајало. Могла је да има све што пожели. Ипак, нешто ју је тиштило. Замишљене крупне, тамне очи подсећале су бојом на зреле купине. Тамна коса јој је уоквиривала бледо лице и чинила је још загонетнијом и лепшом. Бледило је само појачавало контраст румених усана и лепо извијених обрва. Лице је подсећало на уметничку слику.-Нестварна, лепа и недодирљива- тако су говорили њени вршњаци. Иако је била увек окружена њиховом пажњом, чинило им се да је далека од стварности која их је окруживала ситним радостима. -Марице, опет си нам одлутала- умели су да се шале њени другови који би јој дотакли нежну руку. Природа је, изгледа, у овој прилици била најбољи уметник. Марица би само слегнула раменима уз блажен осмех на лицу. Без речи би одмахнула главом у знак одобравања и иста прича би се кроз неколико тренутака опет поновила. Није размишљала о младићима иако су их њене другарице имале и хвалиле се како њима, тако и лудим проводима и састанцима. Наслушала се она разних прича. Знала је да се свиђа многим младићима, међутим, нешто ју је сваки пут притискало у грудима када би само помислила на неког. Тај осећај јој није давао мира. У селу јој је запао за око један сиромашан, али веома леп младић. Он јој се није удварао нити јој је досађивао. Гледао је понекад дуго све док им се погледи не би негде срели. Онда би је нешто стезало у грлу, престајала би да дише, а он би окренуо главу на другу страну. Није смела да размишља о њему, а најмање да га спомиње. Увече би легла узнемирена. Очи би јој се напуниле сузама из неког њој непознатог разлога. Нека туга би јој испунила срце и непрестано јој се плакало.Чим би дотакла главом јастук на њему би се појавила локва суза. Сузе би јој текле неконтролисано и није могла да их заустави.Јутром би се будила буновна, натечених очију. Сањала је чудне снове и у тим сновима јој је долазио један младић сличан оном из села. Увек би јој нешто говорио, наговарао... Није знала зашто, али је имала осећај да се борила свом снагом да га избегне. Знао је он да говори о љубави, о дивним осећањима. Њу је то збуњивало, била је још млада да размишља озбиљно о животу. Једне ноћи се пробудила. Пробудио ју је необичан шум. Отворила је очи и у полутами видела тамну прилику младића који је стајао недалеко од њеног кревета. Гледао је ћутећи. Њен страх је био сувише јак да би могла било шта да прозбори. Није могла да виче.Разрогачених очију гледала је прилику у просторији, неспособна да било шта предузме. Он је стајао ту и гледао је са занимањем као да се хранио њеним страхом. Гледао је дуго, дуго...Чим су закукурикали први петлови, прилика је ишчезла. Млада девојка се тргла из кошмара.Није знала да ли је то реалност или сан. -Да ли човек може да сања будан?- питала је саму себе. Родитељима ништа није рекла.То кратко време њиховог одмора у отаџбини није хтела да помути нечим што ни њој није било јасно. -Марице, опет си замишљена- константовала је мајка гледајући забринуто ћерку. Девојка би само ћутала. -Да ниси болесна, Марице-, упитао је отац који ју је критички гледао од главе до пете. Следило је поновно ћутање. Нашли су они оправдање за ћеркину ћутњу. Мислили су да се њихова Марица заљубила и да ту тајну жели да сачува за себе. -Младеж се понаша чудно у тим ситуацијама- размењивали су родитељи мишљење. Марица је и следећег дана била у својим мислима. Није желела да сврати ни до другарице. Седела је у соби читајући књигу. Хтела је да размишља о нечем другом, само не о догађају и прилици од прошле ноћи. Са стрепњом је чекала и следећу ноћ. Нека туга јој се увукла у срце и то није могла да избаци из себе. -Баш сам луда,- помислила је девојка и наслонила главу на меки јастук. Суза се котрљала и уквасила мирисну јастучницу. Затворила је очи и препустила се мислима. Тек што је склопила очи, чула је исти онај шум од претходне ноћи. Отворила је очи и угледала исту ону прилику. Сад је био ближи њеном кревету. У соби је била месечина и могла је да га боље види. То је била иста она особа из њених снова. Сада је био ту и осетила је његову руку на својој која је беспомоћно лежала на покривачу. -Ја сам дошао...- чула је његов шапат.Глас је био тих, али исти онај који јој је говорио у сну. Није се сећала шта јој је све причао, али знала је да је то био тај глас из сна.Језа јој је прошла кроз цело тело и почела је дрхтати. -Немој да се бојиш-, рекао јој је он нежно. -Хтео сам да будем ту да те гледам. Нећу ништа од тебе, само хоћу да те гледам. Те ноћи је седео на њеном кревету држећи је за руку. Гледао је својим крупним очима као да за њега само она постоји на овом свету. Како се појавио, тако је и нестао рано у јутарњим часовима. Марица је опет била неиспавана и исцрпљена. Није знала шта да мисли. Није знала како то да саопшти својим родитељима. Стидела се свега тога што јој се дешавало. Ноћне посете шеснаестогодишњакињи нису биле баш за пример. Она је осећала његово присуство и дању. Било шта да је радила, било шта да је говорила, осећала је да је неко тик уз њу. -Не, нисам луда- говорила је себи. Није знала како да прекине ову причу. Све мање је виђала другарице и другове. Ретко би одлазила на свадбена весеља недељом и на игранке. Лепа одећа, поклони остајали су далеко од ње. Ноћне море су добијале обрте. Младић који би долазио ноћу био је посебно нежан према њој. Упустила се са њим у разговор. Дуго су причали, али тај разговор јој се ујутру чинио као сан.Младићева стрпљивост и благост јој је у први мах инпоновала. Од држања за руку, њихова присност је ишла у правцу љубљења ... Касније је постајао захтевнији. Једне ноћи девојчино одбијање младића је пробудило целу кућу.У собу је упао Маричин отац. Тражио је објашњење. Девојка, не имајући куд, испричала му је целу причу. Бесан и разјарен, гадно је псовао. Тражио је име младића, његов опис како би разјаснио ситуацију. -Убићу га!-дивље је викао.-Нећу дозволити да ти се та сиромашна битанга смеје.- Девојка је само плакала. Оно што је наумио њен отац, то је и урадио. Урлао је на сва уста оптужујући невиног младића који је целе те ноћи био са својим друштвом. Једва су га смирили да не учини оно најстрашније. -Нисам ја...- бранио се младић. Њему су притекли у помоћ и другови који су те ноћи били у неком другом селу на неком испраћају. -Не може да буде на два места - говорио је младићев друг у одбрану. Маричин отац је сумњичаво гледао младиће и претећи се нагнуо ка њима. -Ко је, реците ми, ко долази код моје кћерке... Младићи су били збуњени. Овако нешто се никада није догађало у овом селу. До сада се такве јавне оптужбе никада нису изјављивале, посебно против неког одређеног без доказа. Неколико дана селом се прича препричавала. Будно су пратили сиромашног младића, а он се трудио да увек буде у друштву својих вршњака. Марици је опет долазио непознати посетилац. Видела га је само она... Долазио би чим би сунце залазило, а одлазио би када би први петлови закукурикали јутром. Родитељи су постајали све забринутији. Ишли су код свештеника да освете кућу, ишли су код хоџе, код врачара... Али зла коб их није напуштала. Младић је долазио по њихову Марицу и бивао је све захтевнији. Не имајући куд, одлучили су да кћер поведу са собом у иностранство. Кренули су раније но што су желели јер су мислили да ће зла коб напустити њихову кћер. За њено добро није постојала цена коју они не би платили. Опростили су се од родбине и кренуше на дуг пут. Било је потребно возити и дању и ноћу да стигну до одређеног циља. Када су колима већ зашли на једну чистину, Марица је постала све узнемиренија. Видела је љутиту прилику која је стајала насред пута. -Он је ту- викала је узнемирено показујући прстом испред кола. Отац је повећао брзину. Кола су дивље кренула напред ударајући у нешто што је долазило из супротног правца. Страшан тресак, шкрипа кочница је угушила крик девојке који је замро на њеним уснама. Био је то саобраћајни удес. Родитељи су у болници схватили шта се догодило.Вест о кћеркиној смрти погодила их је ко гром из ведра неба. Схватили су ко је тај тајанствени посетилац. Он је одвео њихову кћер против њене воље у свет у који није желела да оде. Мистична појава је нестала са угашеним младим животом. Њене очи са слике која је окачена на зиду куће и даље гледају на пут... -То је био њен животни пут- говорио је свештеник који је жалио што нико није могао да спречи трагичан догађај, што ни религија, ни вера није могла да помогне да се открије мистерија о којој се још прича... |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
