| Topole |
| Autor Snežana Šolkotović | |
| Saturday, 16 August 2008 | |
|
Из књиге ''Извор живота''
ТОПОЛE Тополе су се високо дизале ка небу, као да су желеле да својим крошњама загрле небески свод. Петнаестогодишњи дечак је гледао траву која се пружала испред њега као какав зелени тепех.Уживао је у томе да лагано корача и ногама урања у њену мекоћу. Крајичком ока је гледао девојчицу,своју вршњакињу, која је недалеко од њега, терала краве на испашу. Ни сам није знао због чега се одлучио на овакав корак. Гледао ју је са неким загонетним погледом док се приближава. Питао се због чега је још ту¬¬: Да ли је то због ње, или је очекивао нешто значајно од овог сусрета.Ни сам није знао одговор. Она је била загонетна и непредвидива. Можда је хтео да је боље упозна или се можда надао нечему... Ипак био је ту, у овом земаљском рају, да подели са њом овај врели летњи дан. Она га је упитно још једном погледала, као да је желела да се увери да је он ту, да стоји, онако висок поред ње... Испред њих је лежало оборено стабло тополе. Највероватније га је јак ветар оборио у олуји. Дечак се упутио ка њему да би после неколико тренутака седео поред ње без речи. Она га је посматрала са занимањем, очима пуним љубави.У њима би засветлеле варнице осећања. Тело јој је на моменат задрхтало од језе.Много га је волела. Ноћима га је сањала и маштала о његовој таласастој коси чији су се чуперци разливали попут латица каранфила. Дугачке ноге и руке подсећале су је на стабљику и листове тог цвета. Још једном га је погледала, несвесно црвенећи од стида што је себи дозволила да осећања овладају њеном душом. Он је покидао нежну влат траве да би је у истом трену згњечио и бацио негде даље од себе. Није знао како са њом да започне разговор. Очекивао је да ће она прва проговорити. Знала је да прича много. Речи су излазиле из њених уста као бујица прелазећи са теме на тему. Познавао ју је, бар је мислио да је познаје. Гледао ју је упитно, као да тражи неко објашњење.Запалио је цигарету кријући дрхтај руку.У том трену, сматрао је да ће цигарета смирити немир који га је обузео. Кроз колутове дима, гледао је ову девојчицу у скромној плетеној жутој кошуљи која је висила преко фармерки. На ногама је имала патике... -Мислила сам да нећеш доћи, - проговорила је скоро шаптом. Оборила је поглед у страху да у њему он не прочита њену тајну. Имао се утисак да посматра оближњи камен који је вирио из траве. - Обећао сам...- рекао је он тихо, као да се бојао да ће нарушити лепоту природе. Птице су га очарале својом песмом. Још једном су им се погледи срели да би за трен постиђено оборили главе. Разговарали су о слушаној музици, о тинејџерским жељама и догодовштинама из школе. Он јој је причао о животу у граду, о изласцима, о свему што воле млади, о разликама између села и града...Она га је са великим интересовањем слушала и погледом упијала сваки његов покрет и реч. -Волим музику...- рекла му је сасвим тихо. Интересовања су им била различита, то је одмах схватила.Он је имао другачији поглед на свет, на избор музике... -Знаш, отпеваћу ти једну песму.- Наместио се удобније, као да је желео да се припреми за наступ. -Знаш ли ону ,,Диван је кићени Срем''? - Она је само слегнула раменима.Његов пријатан баритон разлегао се шумом. Мелодија јој се учинила веома лепом. У том моменту је жалила што не зна текст те песме како би је заједно отпевали. Он ју је погледао са занимањем. Окружење је добило неку посебну топлину. Схватио је да ово уживање може да потраје, да га испуњава... -Знаш ли ону романсу ''Беле руже''? - упитао је смелије. Она га је гледала са дивљењем, без речи. Била је другачија од осталих девојчица које је до тада сретао. Њено озбиљно лице и начин размишљања чинили су је зрелијом од њених вршњакиња. Била је непосредна, али опет повучена и другачија.То га је, вероватно, и вукло да овај дан проведе са њом. Испричао јој је како је настала песма да би је касније певао, пуним мелодичним, топлим гласом. Свака отпевана реч била је испевана од срца. -Каранфил... -он јој је личио на тај цвет, помислила је гледајући га нетремице. Пожелела је, у том моменту, да му прстима укроти несташне коврџаве праменове и помилује их. Хтела је да му у том тренутку покаже колико јој је стало до њега, али из неког разлога се није усудила. Потиснула је своју жељу негде дубоко у своју душу. Знала је да ће овај осећај, којег је постала свесна у том моменту, трајати заувек. Лице јој је било обливено руменилом. Оборила је поглед од стида.Тада је у зеленој трави спазила беле главице расцветаних белих рада. Дохватила је дрхтавом руком први цвет и нежно га је помиловала прстима. Са пуно љубави га је принела лицу као да је желела да осети мекоћу његових белих латица. -Кад би ми пришао-, помислила је уплашено са пуно стрепње и чежње,-заборавила бих на све...-Али он није приметио њен немир и жељу. Брао је беле раде. За њега је ово била само игра. Несташно јој је пружио руковет белог цвећа не кријући да га све ово забавља. Ово је за њега било нешто сасвим ново.Уживао је у њеној збуњености, начину на који му се била захвалила.Она је несвесно почела да их плете у венчић, да би се убрзо венчић нашао на његовој гугуравој коси... Онако висок са венчићем изгледао јој је неодољиво. Погледи су им се укрстили, а осмех се озарио на младим лицима. ''-Док буде овог венчића'', мислила је она , - биће и наше приче.- -Зашто се не би смо окупали-, предложио јој је он изненада загонетно се смешећи. Цела ова ситуација га је видно забављала.Уживао је у сваком тренутку.Уживао је док је гледао Дунав, ту моћну реку која је крила многе тајне и приче становника овог краја. Гледао га је како се недалеко од њих пружа неодољив и плав. Мирна вода их је мамила у овом летњем, врелом подневу. Искре несташлука су као варнице севале из његових очију, као да су тражиле изазов. -Хајде да се окупамо-, предложио јој је поново, несташно намигујући. Она је поцрвенела још више, несигурна и затечена питањем. -Како, кад немам купаћи...- прошапутала је збуњено. Он је уживао у њеној збуњености, у њеном црвенилу које се нагло ширило. У мислима му се низало безброј слика... -Немам ни ја...Али можемо се купати у Евином и Адамовом костиму-, предложио је шеретски пружајући јој руку. -И онако, овде, нема никог сем нас двоје...- Она се снуждила, што од срама, што од оног осећаја који је терао крв да брже кола њеним телом. Била је у недоумици. Желела је да га додирне за тренутак, али није имала смелости. Њих двоје су једини шетали ивицом шуме и гледали плави Дунав. Посматрали су како се сунчеви зраци поигравају на површини мирне воде. Дунав јој никада до тада није лепше изгледао. Имао је своју чаролију којом ју је зачарао заувек. -Ово никад нећу заборавити-, гледала је високог дечака који јој се и даље загонетно смешио... Његове очи су је на моменат подсетиле на пространство плавог неба и освојиле је заувек. Била је срећна... Заиста је била срећна и заљубљена. |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
