| Iluzija |
| Autor Snežana Šolkotović | |
| Sunday, 17 August 2008 | |
|
Из књиге ''Извор живота''- Шолкотовић Снежане
ИЛУЗИЈА -Он те никада није волео...Како то не разумеш?!-опор глас је допирао са друге стране телефонске жице.Млада жена је ћутала.Једва се суздржавала да гласно не заплаче.Сурове речи су јој пробадале срце као оштрице ножева. -Он те никада није волео, како не разумеш?! Он према теби осећа само сажаљење и то је све!!!-поновио је човек реченицу као да је желео да је увери у истинитост тих речи.А речи су биле сурове у овом моменту када јој је требала једна мала нада да се отргне од сурове стварности у коју је запала.Било јој је потребно мало оптимизма да исплови из апатије која ју је вукла у неки понор без дна.Са друге стране телефонске жице био је њен друг Миле. Познавали су се од детињства.Били су школски другови. Миле је био онизак, плавосмеђ дечак.Никада се није свађао са њом, нити је чула да јој се иза леђа ругао. Касније су се дружили и ван школе у оним осетиљивим годинама када је пубертет испунио део њиховог живота.Иако је била девојчица група дечака са којима се дружио и Миле прихватила је и њу као друга.Дружила се са свим тим враголанима који су јој испуњавали живот живописним зврчкама и несташлуцима. Можда те групе и не би било да међу њима није био високи, сувоњави дечак који је изненада дошао из града.Ни сама није знала како су се упознали.Једноставно се једне вечери појавио на корзоу и освојио их својом појавом и шармом.Он их спонтано све и окупљао.Био је пун идеја, речит и појавом је сасвим одударао од сеоских дечака који су били свадљивци и себичњаци.Пленио је својом непосредношћу и начином говора.Његове плаве очи су одмеравале присутне као кад мачак вреба плен. Можда је хтео својим понашањем, које је било префињеније од осталих, да се свима допадне, што му је на крају и успело.Само би изрекао неколико шала и друштво би било окупљено око њега, као пчеле око цвета. Звали су га из милоште Малиша. Она никада није могла прихватити тај његов надимак из неког необјашњивог разлога. Са висином од два метра и тршавом косом ...надимак јој је звучао сувише опоро... Помало се љуљао док је ходао и испуњавао је простор својим физичким и духовним присуством. Тада је схватила да јој се невероватно свиђа, можда баш због тога што је био непосредан и што је његово виђење света излазило из оквира које је сеоска средина остављала као печат.Можда је никада нико из групе и не би прихватио да није било њега.Али њен школски друг, Миле, приметио је тај сјај у њеним очима, сваки пут, када би кришом погледала високог дечака из града...Можда је баш то био разлог због којег су јој дозволили да буде део њиховог друштва...Била им је интересантна та љубав која је зрачила из њене топле душе, црвенило које је жарило њене образе и подсећало их на руже...Заинтригрирао их је скривени поглед који је био упућен Малиши, док би овај занесено причао о нечему.Понекад би је намерно остављали насамо са њим, да га посматра кришом у мраку, негде на обали Дунава, док би таласи лагано ударали о обалу.Он би се тада љутио на њу и махао дугим рукама као да је желео да се ослободи њеног присуства.Знала је шта мисли о њој.То јој је показивао на хиљаду начина.Касније су следиле и речи које нису увек биле пријатне...Хтео је да га због таквог понашања омрзне, трудио се да је наљути и удаљи је од себе...Али није успевао у својој намери.Она га је и даље ћутке волела, безгранично и слепо...Прећутала би сваку увреду која јој се зарила у срце и трудила се да нађе неко оправдање за његово понашање.Понекад би написала по који стих који је пратио ритам заљубљеног срца.Желела је само да га види, да га чује...То јој је много значило, то ју је испуњавало мрвицом среће као...и онај звук гитаре који се мешао са песмом цврчака и ноћних птица.Уживала је у опојном мирису свеже траве и миловању поветарца.Ту је био и месец који ју је са звездама очаравао својом чаролијом, романтиком.А она је била део тог амбијента, једноставна, осетљива и романтична. Била је дебељуца и носила је плетенице.Звали су је Сана.То њихово дружење, у њој, је оставило незабораван траг једног времена. Свако је од њих носио тајне свога срца кроз време које је кроз године прохујало, изненада бројећи деценије. Свако од њих је покушавао да се пробија кроз живот, да остварује снове и жеље, при том заборављајући на једно детињство, на једно другарство. Требало је много времена да прође па да се поново сретну.Сана је Милета виђала чешће но остале.Контакт са осталима био је прекинут. Од девојчице постала је млада жена која се и даље борила кроз живот.У целој тој борби није заборавила високог дечака, који је испунио њено дечје срце љубављу.Волела га је тихо кроз низ година.Ћутња је постала непремостива између њих. Мислила је о њему кроз низ пробдевених ноћи потискајући онај пламен љубави који је остао негде дубоко сакривен у срцу.Свих тих година га није могла заборавити...Није имала храбрости да га назове ни онда када су јој причали о њему, о његовом животу.Бојала се да се сенке прошлости не понове , да поново не буде повређена. Један телефонски позив је био пресудан за њихов поновни сусрет.Тада јој је обећао да ће се поново видети.Стрепела је од тог сусрета, иако је желела да се то догоди. Хтела је, можда, да убеди себе да је та љубав коју осећа само илузија...Док је стајала пред њим, док је гледала у младог човека, схватила је да јој се руке поново тресу и да јој ноге клецају као двадесетак година раније.Дошло јој је да заплаче као дете...Он је стајао пред њом висок и насмејан, очито забављен призором.Била је поново опчињена њим.Пожелела је, као и пре двадесетак година, да га загрли, да шетају обалом Дунава и заједно плешу...Међутим, из неког разлога то није смела да му предложи.Пред њом је стајао неки други човек који јој се на моменат учинио близак, човек, који је израстао из дечака у кога је била некад заљубљена.Тог дечака је мислила да познаје, али овог човека...?Била је у недоумици. Страховала је да ће јој поново сломити срце.Годинама је постала осетиљивија и осећајнија. Растали су се необавезно, као да је живот само тренутак који се одсања и нестаје за трен...Из мисли су је пренуле Милетове речи: -Заборави га...Уради нешто са својим животом, он те не воли...Он те никада није волео, нити ће те икад волети ...!!! -Шта да урадим...?! Да се више не чујем с њим ...?-почела је да плаче.Плакала је због свих ових година које су прохујале њеним животом. Плакала је због љубави коју је осећала у срцу,а која је одражала свих ових година, због неког осећаја преваре.Осећала се као кривац коме нема излаза из дате ситуације. -Зар је грех волети неког?-питала се.-Зар је цео мој живот био илузија?! Зар он сам није имао храбрости да ми каже истину, а знао је шта осећам? Зар је дозволио да то учини неко други...?-осетила је горчину која се у трену ширила муњевитом брзином. -Зар је све то била илузија...? Мени не треба ничије сажаљење...Мени више ништа не треба... Сада ми више ништа не треба...- Наједном, ништа јој више није било важно. Изгубила је нешто вредно у шта је веровала да постоји, изгубила је поверење у људе које је ценила и веровала им... -Све је било илузија...- прошапутала је гледајући у зимску снежну ноћ. –И то наше дружење је, можда била само фарса...- промрмљала је тихо. Окренула се ка вратима, сломљеног срца. Спустила је телефонску слушалицу.Са телефонском везом хтела је прекинути једну прошлост.А љубав?! Она се не може избрисати једним потезом гумице... Кад је у питању права љубав, она остаје заувек, дубоко угњездена у срцу... |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
