| Prevara |
| Autor Snežana Šolkotović | |
| Sunday, 17 August 2008 | |
|
Из књиге ''Извор живота''-Шолкотовић Снежане
ПРЕВАРА Сунце је већ давно зашло за планинским венцима. Задњи зрак, као да се огледао у реци остављајући на површини златни траг у који су се сливале све боје. Немирни таласи су изводили своју игру и носили по који комад пене и тулузине.Заносној игри се придружио и ветар који је таласе носио ка обали да би их тамо разбио о дугу пешчану обалу. Један путељак је водио ка селу које се налазило на малој узвишици. Са обе стране путељка који је скоро зарастао у траву налазило се непрегледно пространство пашњака. Путељак је водио до једне наизглед скромне куће која се није много разликовала од других. Весели жагор је допирао кроз отворен прозор куће нарушавајући уобичајени сеоски мир и тишину. У просторији су за столом седели добро расположени људи. Чаше са вином су се наизменично пуниле и празниле. На челу стола је седео замишљени домаћин који је будним оком посматрао госте. Са његове леве стране седели су му син и три кћери.Насупрот њима седео је сувоњав младић у скромној одећи који је нервозно лупкао прстима по столу покушавајући да прикрије свој немир. Испод ока посматрао је најмлађу домаћинову кћер. Сваки поглед упућен њој чинио га је још нервознијим. Његов правилан нос и тамне очи само су појачавале онај израз доброћудности. Поред њега су били кум и рођаци. Они се нису либили да наточе и добро потегну питко вино које се чувало само за изузетне прилике. Поглед је усмерио још једном ка најмлађој домаћиновој кћери. Таласаста коса, зачешљана у плетенице, уоквиривала јој је дражесно лице које је, онако зарумењено подсећало на пупољак руже. Крупне тамне очи заклањале су густе, дуге трепавице. Понеки пут би само затрептала њима, а онда би лепе очи поново стидљиво крила. Усне су јој неприметно дрхтале. Није могла да изусти ни реч од превеликог узбуђења који је обузимао њено младалачко тело. Пуначке, беле руке крила је испод стола да не би присутни приметили њихово дрхтање. Кад би је било ко нешто запитао она би само одмахивала главом ћутке и стидљиво је спуштала поглед. Њене старије сестре су радознало посматрале просца покушавајући да му скрену пажњу веселим чаврљањем. Средња сестра је била веома причљива. Са сваком чашом расположење је све више расло да би га на крају гледала тако нападно, као да је желела погледом да га свуче. Лукави поглед и нападно држање покушала је да поткрепи занимљивим причама и кокетним осмехом који је дрско изазивао. Младић је није ни слушао. У глави су му се врзмале разне мисли и страхови. У ову кућу је дошао да проси Стану, најмлађу домаћинову кћер. Свидела му се чим ју је први пут угледао. Нежност и спонтаност те девојке очарала му је душу. Док је играла у колу у покрете је уносила и сву своју душу која је сличила дашку ветра. Са лакоћом би газила земљу и при том га кришом гледала. Није могао да заборави ни њихов састанак у мрачној сеоској улици поред плота. Тада ју је у мраку ухватио за руку и први пут пољубио њене меке, податне усне. Чаролија је освојила два млада срца и овладала њиховим невиним душама. Знао је да је такву девојку желео за цео живот, зато је без двоумљења тражио њен пристанак. Девојка је имала све оно о чему је могао да машта сваки мушкарац. Била је лепа, нежна, умиљата и имала је диван глас који је могао да слуша сатима. Међутим, сам живот на селу је имао своја правила.Девојчин пристанак није значио ништа у поређењу са очевим, који је представљао закон. Глава породице је био отац, и он је био тај који је управљао и доносио важне одлуке у кући. Мајка је морала да га подржи у свему, или би ћутке исказивала своје неслагање са већ донетим одлукама.Младић је знао шта треба учинити. Одлука је пала сасвим очекивано после низа пробдевених ноћи. Једре груди и витко тело девојке нису га остављале равнодушним. Палили су ватру у младом човеку. Ту је био и неки страх и сумња који му нису давали мира. Бојао се да је не изгуби. Нагли обрти су се често дешавали, а младић је хтео да буде сигуран. Село је сем правила, налагало и друге обичаје које је требало испоштовати. Без прошње и погодбе није се могло ништа. Девојка је већ дуго у његовом срцу, постала жеља његовог сна, те је нешто морао брзо предузети. Из тог разлога се и одлучио да је испроси од оца. Њена породица била је на лошем гласу. Мушки чланови породице волели су да се свађају, изазивају туче и бију. Девојчин отац је био познат у суседним селима по скандалима, по прекој нарави коју је младић желео да избегне. И поред њихове лоше репутације, желео је да покуша да испроси девојку.Био је сигуран и у њена осећања, и зато је хтео да се љубав озваничи браком. Погледао је још једном у Станином правцу. Девојка је ћутала и гледала у празан тањир. Средња сестра је и даље причала смејући се при том неукусним досеткама и шалама, као и небитним детаљима. Младић ју је гледао бледо. Није разумео њен смисао за хумор. Старија сестра је међу њима била најружнија. Масна коса и мноштво пега на дугуљастом лицу у младићу су изазивале одвратност. Могао је он да пређе преко свега тога, али када је чуо још и њен мукли глас који је зазвучао као тестерисање ту грозоту више није могао издржати. Желудац му се за моменат преврнуо. Гледао је како незграпним прстима пробира комаде меса из тањира, како халапљиво једе док јој се с браде у млазевима слива масноћа. Будућег шуру је све то забављало. Шеретским осмехом је прелазио преко званица нападно их одмеравајући. Младић је у просидбу повео свог младог кума који се већ напио. Печена прасетина и добро вино учинили су своје. Пијаним погледом је одмеравао течност у чаши. Сваки пут кад би чашу принео устима опојна течност би кренула низ браду, не штедећи ни свечано, празнично одело. Рођаци су живо разговарали међу собом, а онда је одједном настао тајац. Младићев стриц је нагло устао и флашом ударио о сто. Домаћин и остали су зачуђено погледали у његовом правцу пуни ишчекивања. -Дошли смо да просимо Стану за нашег Јована! Ви имате кћерку за удају, ми имамо момка за женидбу, па да се сродимо.- Још једном је погледао у правцу младића и неодређено руком показао на девојке. Домаћин је жмиркао лукавим очима и нестрпљиво чекао наставак говора, али овај је сео без речи. -Коју од мојих кћери желиш да ожениш?- упитао је хладно домаћин младића. Хоћеш Пауну, Марију или Стану. При спомену имена најмлађе кћери глас му је видно задрхтао. -Стану...- промуцао је младић, гледајући румено лице девојке. -Стана...Стана је моје мезимче. До ње ми је веома стало. Шта можеш ти мојој љубимици да пружиш?-упитао га је с подсмехом домаћин. -Колико сам се ја распитивао код људи и колико сам чуо приче о теби и твојој породици не можете се баш похвалити по богатству. -Имам кров над главом и не киснем, радим и имам храну да једем и не просим, газда сам човек. – рекао је младић несигурним гласом. Будући таст му се наједном учинио свадљивим и одбојним. Овај се бахато подигао са столице и уперио прст у њега. -Зар ти мислиш да моја кћер заслужује само толико?- упитао га је домаћин који се видно љутио на госте. Јован је гледао своје рођаке и кума који су ћутали као да су изгубили моћ говора. -Мени се свиђа ваша кћер- проговорио је младић-знам да се и ја њој допадам. Ми смо млади и можемо сложно да градимо и стекнемо доста иметка. Нисмо дошли да тражимо од вас мираз. Мени мираз и не треба. Мени треба ваша кћер. Домаћин је погледао у правцу сина који му је руком дао некакав знак и безобразно намигнуо. Знао је да је овај смислио нешто важно те је одлучио да чује синовљево мишљење. Овај је само погледао Јована и лукаво му се насмешио. -Зашто, тато, да је не дамо? Па удаћемо је у суседном селу. Јован је у праву... Само важно је ово питање колико нам даје залог за нашу Станицу...- Почешао се по густој коси нестрпљиво чекајући младићев одговор. Овај, шта ће, извадио је пет малих дуката и пружио их је тешка срца тасту да би их у задњем тренутку положио на сто. Злато је светлуцало и мамило промишљеног домаћина. Знао је да је младић сиромах, али желео је у том моменту да понизи овог сиромаха јер се дрзнуо да проси његову љубимицу. У глави је већ сковао план. Правио се невешт те је дукате вратио младићу у шаку. -Мало је то за нашу Стану. Вреди наша Стана више од пет дуката. Дај нам десет па да озваничимо веридбу и договоримо се око свадбе. Посматрајући цео призор, девојка је за моменат поцрвенела као булка. Никада се није тако непријатно осећала. Разочарана очевим и братовљевим понашањем, схватила је шта смерају. Они су се цењкали око ње, као да продају стоку на пијаци. -Хајде, дај још толико и завршимо са овим- домаћин је задовољно трљао руке упорно гледајући младића с потцењивањем. Јованов стриц који је схватио о чему се ради извадио је још пет дуката и бацио их уз звекет испред домаћина. Овај се намрштио. -Ево ти, бре... и завршимо са овим, већ је касно. Стана се постидела свог оца, а највише брата који је пљескао задовољно рукама не одвајајући поглед од дуката. Кобајаги, тражио је да попију још по коју... Станина мајка је забринуто стајала поред мужа и гледала у кћер. Није јој промакло огромно разочарење у кћеркиним очима. -Она је најмлађа, није ред да је прву удамо...-покушала је мужу да скрене пажњу. Овај ју је неприметно одгурнуо и мрко погледао. -Знам ја шта радим...- До зоре су лумповали. Договорили су се да организују скромну свадбу и утаначили датум венчања у цркви. Јовановом стрицу беше жао младића. Знао је да са овом породицом Јовану неће бити лако... Разочаран поступцима пријатеља, кренуо је ка вратима позивајући и друге да крену кући. Кума су ноге једва држале, те су га морали носити. Сав је смрдео на алкохол. Лице му је постало бледо од мучнине.Крај просидбе се завршио на тај начин тако што се кум исповраћао. Две недеље су прошле у журби, у припремама за свадбу. Јован није жалио дукате. Једва је чекао дан венчања да доведе вереницу пред олтар. Сањао ју је ноћима, али сада му је била ближа но икад. У сновима му је Стана долазила и плакала, а он ју је тешио... -Ех, чим се оженим њоме-, помислио је младић -нећу више имати разлога за бригу. Улепшаће ми живот.- Блажени осмех се разлио по лицу чинећи га за моменат безбрижним, као дечака коме су купили жељену играчку и испунили највећу жељу у животу. По договору и обичају фамилија се већ свечано спремила за свадбу. Свечано су се обукли и кренули на венчање у суседно село. Такве прилике су биле права реткост. Зато се свака званица баш потрудила да се покаже у најлепшем светлу. Оно мало уштеђевине, које су држали закључану у ковчежићима или испод сламарице звецкало је у кесама по џеповима.Свака мушка глава морала је да поведе коло и покаже пред свима да су достојни поштовања и угледа. Мала група свирача окупила се по позиву и свирала је влашке потпуре. Подигнутих руку и њихањем тела уз ритам музике људи су се припремали за добро расположење поводом предстојеће свечаности. Запрежна кола су грабила ка суседном селу. Жене су расправљале о ситницама у домаћинству или су оговарале једна другу, такмичећи се при том да изгледају лепше и буду пожељније и упадљивије. Тада би нека шала од срца засмејала све. Сви би праснули у грохотан смех. Тада би заборавили на проблеме и напоран рад који је чекао свакодневно сваког ратара. Били су пуни енергије и елана спремни за доказивање и такмичење. Само се младожењи због неког необјашњивог осећања стегло срце. Наједном га је обузела тешка туга. Осећао је да му се уста суше и да у срцу осећа раздирајућу бол.Та бол га је пробадала с времена на време. Дошло му је да уздахне и врисне. -Само да прође и ово-, помислио је он... Неко га је од присутних понудио вином, што је он одбио. Кум који га је обрукао оне ноћи решио је да се овог свечаног дана искупи и буде трезан док се не обави церемонија венчања у цркви и док се не поделе поклони. Кум није дугме, на крају ће се показати ко је заправо кум... Време као да је пролетело. Сватови су већ стигли пред младину кућу и чекали погодан моменат да изведу младу. Музика је својим тоновима китила сваки тренутак испуњавајући звуцима инструмената ишчекивање присутних. Венци од цвећа ширили су свој мирис... Негде на самој капији, млада девојка их је дочекала кофом воде и босиљком и прскала пристигле госте и сватове за срећу. Касније их је закитила рузмариновом гранчицом по обичају. Кум, девер и младожења кренули су ка кући где су пред вратима, према старом обичају, морали да плате симболичном сумом новца младу. Натезање око новца би се одужио да их није прекинуо нечији повик из сватовских редова. -Добили сте десет дуката.Зар вам није доста?-Младин брат је остао забезекнут.Изгледа да се ништа није дало сакрити од мештана. Све се овде знало, како ко дише, шта неко говори, шта мисли, а посебно шта ради... Улазна врата куће су се најзад отворила и на њој се појавила млада. Била је одевена у бело. Огроман вео јој је заклањао лице. Пришла је младожењи и ухватила га испод руке.Овакво младино понашање било је несвакидашње. Имао се утисак да млада једва чека да напусти родитељски дом. Зачуђена сватовска поворка кренула је ка цркви. Младожења је корачао као у сну. Хтео је да упути по коју лепу реч Стани, али сваки његов покушај да разговара са њом остао је безуспешан. Правдао је такво њено понашање младалачким узбуђењем. И сам је био веома узбуђен... Хтео је да јој остави мало времена да дође себи.Чудио се и њеном ходу који је наједном постао некако трапав и неспретан. На сваки трећи, четврти корак млада би се саплела о хаљину. Једва су стигли до цркве. Младенци су заиграли једно коло, по обичају, испред цркве како би млада поделила најближим рођацима свадбене дарове, да би касније свечано ушли у саму цркву. Свештеник је већ спремно чекао да обави обред венчања. Гледао је час у младожењу, час у младу. Муцао је, певао је и младожењи се свештениково понашање учинило чудним. Младенци су понављали свештеникове речи завета... При том Јован је једва чуо младине одговоре. Били су пригушени, скоро нејасни. Када је обред венчања био завршен, уследио је и онај део када је требало пољупцем запечатити њихову љубав пред јавношћу. Јован је подигао млади вео да би је пољубио... Кад... Пред оним што је видео остао је запањен и нем.Пред њим се указало лице најстарије Станине сестре, Пауне. Младић је пробледео. Бес му је севнуо у очима. Окренуо се према тасту и шури који су се задовољно смешкали... -Па ово није Стана...- застрашујући крик се орио црквом. -Нисам ја запросио ову, већ ону другу... Зар ова вреди десет дуката... - показао је прстом на Пауну која га је забезекнуто гледала. Вапај се разлегао црквом. -Ову си ти запросио...- лукаво му одговори таст задовољан ситуацијом. -Био је мрак, па ти се причинило да је Стана... Младић, понижен подметнутом младом, није имао куд. Био је преварен и насамарен. Мрко је погледао Пауну која је ишла за њим као куче. Схватио је да је сада за све касно... Покуњено је кренула сватовска поворка, без ручка, без свадбеног весеља. Сироти Јован проклињао је дан свог венчања. Оваквој срамоти се није надао. -Да је мој отац жив-, помислио је Јован - можда, се ово не би догодило...- Али он је живео са мајком и сестрама, издржавао је све њих, па је прихватио сав овај терет срама због њиховог мира и будућности. Жалио је за својом љубављу, жалио је за изгубљеним дукатима, жалио је због уништених снова. Назад није имао куд. Оваквих животних прича има и дан данас, можда и суровијих, али људи из неког разлога о томе не говоре. |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
