| Jedna priča |
| Autor Đorđe Đurica | |
| Saturday, 23 August 2008 | |
|
Kada sam se probudio, prvo sam pažljivo provirio preko ruba kreveta. Spustio sam bosa stopala na pod, desno pa levo, potom sam se oprezno podigao, oslanjajući se rukama na dušek, povećavajući lagano pritisak, dok se nisam konačno uspravio u punoj visini i težini. Koračao sam, kako se to obično kaže, kao da hodam po jajima, posrćući preko njegovih oblina, sve do kupatila. Nisam želeo da probudim ženu. Kasno je sinoć legla. Ćerka je, kako mi se činilo, već izašla kako bi ponovo izbegla razgovor sa mnom. Ako ovako nastavim, pomislio sam, sunce će zaći pre nego što stignem do kuhinje. Bolje bi bilo, pomislio sam, da se odmah vratim u krevet. I najmanja sigurnost, vredi više od nesigurnosti. Trebalo je to da zapišem. Oduvek sam se divio piscima koji su od ranog jutra počinjali da pišu, zapisujući snove, prepravljajući ono što su prethodnog dana zabeležili, zapoćinjući nove propovesti, unoseći dnevničke zapise. Izgužvana posteljina ostavila je na mom licu trag nalik posekotini. Protezao se preko desnog obraza, od vilice do oka, kao rez od sablje. Seo sam u moj novi auto i krenuo na posao. Konačno sam mogao da kažem da je automobil moj. Napokon sam ga, posle tridesetšest meseci plaćanja rata, otplatio. Bio sam srećan. Zviždao sam. Kada sam stigao na posao, na vratima firme, čekao me je šef. ‚‚Do đavola!'' uzviknuo sam, ‚‚opet sam zakasnio''. Da nisam pazio da ne probudim ženu, da nisam tražio ćerku kako bi sa njom razgovarao, sigurno bih stigao na vreme. U rukama je, kao što sam i predpostavljao držao plavu kovertu sa mojom otpremninom. Ruke su mi podrhtavale, graške znoja su mi izbijale na čelu i između pramenova kose. Bezbroj puta sam sebi rekao, da ne smem da dozvolim nagle prelaze iz ushićenosti u potištenost iz sreće u tugu. Nisam mogao da poverujem da sam pre samo sat vremena zviždao. Sada su mi usta bila suva i jezik mi je kao krpa ležao u njima. Kada sam pokušao da namestim usne za zvižduk, čulo se samo tiho pucketanje ushalik ljuspi. Bio je to čovek velikog, crvenog lica, buljavih očiju, širokog čela i velikih, debelih usta. Uopšte nije imao vrat nego samo tri-četiri debela podvaljka. Podvaljci su štrčali iz ćelave glave. Salo mu je visilo preko zaglavka. Ruke i prsti su mu bili debeli. Za njega je čak i reč ružan predstavljala kompliment. Prišao sam mu i počeo da ga molim da mi oprosti, da me zadrži na poslu, a on mi je na to samo odgovorio: ‚‚Moja nevolja je u tome što ne verujem nikome- ponajmanje tebi''. Glas mu je odjeknuo kao da sam se spustio u kakvu katakombu ili duboki bunar. Nisam više ništa mogao da izgovorim, ni jednu reč, ni jedno slovo. Samo sam ćuteći stajao i posmatrao kako ostajem bez posla. Na posletku sam iz tih debelih ruku uzeo plavu kovertu sa otpremninom. U koverti su se nalazile tri plate. Dakle, imam tri meseca da se snađem za posao, još tri meseca da živim, a onda posle toga mogu da umrem od gladi. Bio sam svestan svoje greške, znao sam da sam još davno morao da se uozbiljim trebalo je da dovedem sebe u red, morao sam da pronađem ritam. Nikada nisam naučio da budem strpljiv, da dopuštam rečenicama da same nalaze svoj kraj u stogovima jezika. Uvek sam trčao, uvek sam se zaletao, uvek sam podizao noge visoko, kao da gacam po blatu ili trčim po pesku, a ni konstantna kašnjenja mi nisu pomogla. Imao sam probleme koje niko nije mogao da razume. Dok sam stajao pred vratima firme u kojoj sam proveo poslednjih dvadeset godina, pored mene je prošao kamion sa prikolicom. Vozač je odjednom izgubio kontrolu nad vozilom i udario u moj novi automobil. Stajao sam potpuno nem i posmatrao auto ili ono što je nekada predstavljalo moj auto. Dok sam ja nepomično stajao, nepovređeni vozač kamiona je okrenuo vozilo u rikverc i nestao. ‚‚Opet si zabrljao! Jado. Nisi mu uzeo ni broj registracije! Čitav život si bio jadan, samo što si se zavaravao, čitav tvoj život bio je samo jedan običan strah od života'', pomislio sam. ‚‚Šta ćeš sad da radiš? Nemaš posao, nemaš auto, a ni rođena porodica te ne voli''. ‚‚Ništa!'', uzviknuo sam glasno. Jedini način da stignem kući bio je autobus. Dok sam sedeo na autobuskoj stanici vazduh je bio suv, ništa nije vredeo potop u mojoj duši. Pomislio sam na baru, pomislio sam na ogledalo u spavaćoj sobi, ništa od toga nije moglo da mi koristi. Zatim sam pomislio na vodu, na uznemirenost koja kreće iz njenog središta, i onda se vraća nazad, da bi u istom tom središtu pronašla novi mir. Ko zna, možda ću i ja negde pronaći svoj mir, uostalom šta još može da mi se desi. Autobus je napokon došao. Dok sam ulazio u autobus, zatvorio sam oči. Uvek sam to radio u pokušaju da nešto bolje vidim i obično mi je pomagalo, ali tada, nisam video ništa, sem ljudi koji su izgledali toliko jadno da se ne mogu gledati više od desetak sekundi. Možda sam i ja bio takav, niko i ništa. Možda i nisam, ali ipak sam se tako osećao. Autobus je krenuo, ali posle samo par minuta vožnje stao na semaforu. Pogledao sam kroz prozor svetla na semaforu su se promenila. Oblaci su se takođe promenili, samo sam ja ostao isti, pomislio sam dok sam se vozio u autobusu, mada nisam mogao da budem potpuno siguran. Nisam smeo da budem potpuno siguran, naglasio sam sebi dok sam se približavao stanici nedaleko od kuće. Nikada čovek ne sme da bude potpuno siguran, ponavljao sam dok je autobus prelazio blagu uzbrdicu. Uvek je bolje, pomislio sam, jedva se suzdržavajući se da ne govorim na glas, računati na nesigurnost, nego nasigurnost. Uvek je bolje čvrsto se osloniti samo na jednu nogu, tako će druga ostati slobodna za svaki mogući položaj. Nakon pola sata vožnje, autobus se ponovo zaustavio, ali sada na stanici nedaleko od moje kuće. Dok sam koračao ka kući pitao sam se kako da kažem ženi i ćerki za posao i auto, pribojavao sam se njihove reakcije. Kada sam stigao do kuće, već je bila noć. Kao da se negde prekinula uzica i tavesa se, u obliku prašine, spustila do bine. U kući sam zatekao uplakanu ženu i ćerku. Prvo sam pomislio da su saznale za moj posao, ali sam shvatio da to nije moguće. One čak nisu znale ni gde radim, ni šta radim, a ne da sam izgubio posao. Njima je bilo dovoljno saznanje da svakog prvog dobijam veliku platu koju one potoše na razne ‚‚važne'' stvari. ‚‚Šta je?'' upitah ženu, a ona mi kroz suze reče da sednem, jer moramo da porazgovaramo. Tada je već postalo ozbiljno, ne sećam se kada smo poslednji put zajedno ručali, a ne razgovarali. ‚‚Šta se dešava?'', upitah ponovo, sada već besan, a žena mi odgovori, ‚‚naša šesnaestogodišnja ćerka, naša jedinica, ona je, ona je trudna''. Da sam stajao, morao bih da sednem, toliko je tuborna bila ta rečenica, toliko beznadežna, nesposobna da izdrži sopstveni teret. Osećao sam kako se spušta na mene i pokriva me kao crni plašt starog fotografa. Samo sam ćutao i pogledom ispratio ćerku koja je trčeći otišla u svoju sobu. ‚‚Šta da radimo?'' pitala je moja žena. ‚‚Da je teramo da abortira?'' Ona je postavljala pitanja, a ja ništa nisam čuo, odnosno, ukoliko sam nešto ipak čuo, nisam bio siguran da čujem, ne u tom zamoru, ne u tom metežu, u tom potiranju svakog zvuka. Kao što ni sada nisam bio siguran, dok osluškujem, jer to je jedini pravi naziv za prisećanje, da nešto ipak čujem. Ja sam ćutao, jer se na neka pitanja odgovara pitanjima, ali na neka kao što su ova ne treba ni odgovoriti. Pomislio sam da bi najbolje bilo da se zatvorim u frižider dok sve ovo ne prođe, ali morao sam da joj kažem i za moju situaciju. Tiho sam izustio: ‚‚ljubavi ni ja nemam lepe vesti, jutros sam izgubio posao, a i auto, ostala mi je samo ova plava koverta sa otpremninom''. Ona je samo ustala, otišla do kuhinje i vratila se sa mesarskim nožem. Rekla mi je: ‚‚Ili ćeš sam i nepovređen da napustiš ovu prostoriju ili će te policija izneti u plastičnoj vreći''. Izabrao sam prvu opciju i zauvek napustio kuću u kojoj sam odrastao. Sa sobom sam poneo kovertu sa otpremninom. Osećao sam se kao trula smokva, pun šupljina. Znao sam da praznina nije uvek laka, da šupljina ne mora uvek da bude odsustvo. Mogao sam sve da promenim. Mogao sam, naravno, da zamislim bezbroj mogućnosti za preokret: da sednem i pišem svoju biografiju, da kupim novine i potražim neki privremeni posao, da napravim spisak svih mogućnosti za preokret. Ništa od toga nisam uradio, već sam otišao u obližnju kafanu kako bi svoje šupljine ispunio alkoholom, a posao i hotelski smeštaj ću da tražim neki drugi put. Nisam imao ni jednog prijatelja, jednostavno nisam imao vremena za to. Radio sam preko četrnaest sati dnevno kako bih zaradio dovoljnu količinu novca za ćerku i ženu. Nisam imao nikoga kod koga bi proveo neko vreme dok se ne snađem, nisam imao nikoga sa kim bi razgovarao o ovome što mi se desilo, nisam imao nikoga sa kim bih popio par pića. Kada sam ušao u kafanu iz jedne od bočnih prostorija stare kafane dopirao je glasan zvuk električne bas gitare. Stakla su podrhtavala, a masne vibracije su se zabijale u stomak, prostorija sa barom je obilovala pijanim stvorovima. I ja sam hteo da im se pridružim, da postanem kao oni kako bi barem na trenutak zaboravio na probleme. Seo sam i počeo da pijem. Posle par popijenih pića otišao sam u WC. Plavu kovertu ostavio sam u unutrašnjem džepu jakne, koju sam prebacio preko barske stolice. Dok sam se umivao, plašio sam se da se pogledam u ogledalo, jer sam mislio da u odrazu neću videti nikoga. Kada sam hteo da obrišem ruke, pažnju mi je privukao markerom ispisan natpis na kutiji sa maramicama. Na kutiji je pisalo DANAS NIJE TVOJ DAN! Nisam mogao da verujem. Uzeo sam kutiju u ruke, i okrenuo je. Kada sam je ponovo vratio u prvobitni položaj na njoj nije pisalo ništa. Da li ja to gubim razum! Nisam mogao sa sigurnošću da kažem. Bio sam isuviše pijan da bih razmišljao. Odlučio sam da popijem još koje piće, ali moje jakne sa plavom kovertom u unutrašnjem džepu nije bilo. Neko je uzeo. Još jednom sa zanemeo i stao potpuno ukopan. Lopov je već verovatno napustio prostoriju, a ja sam ponovo zabrljao. Opuštenim hodom gubitnika, spuštene glave i povijenih ramena izašao sam napolje. Nisam imao kuda. Nisam imao posao, nisam imao auto, nisam imao porodicu, nisam imao prijatelje, a nisam imao ni novac od otpremnine, nisam imao ništa. Od toga dana prošlo je mesec dana, a ja i dalje spavam na ulici. Ponekad pomislim da je moj život sličan balonu koji je pukao, jer kako se balon koji jednom pukne ne može više naduvati, bez obzira na lepak, lepljivu traku ili sitan ubod na šivaćoj mašini, tako se ni moj život ne može ponovo vratiti u prvobitno stanje.
petak, 22. avgust 2008
|
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
