Ležim u pesku. Pustinja. Ustajanje i pogled u daljinu otkrivaju samo beskonačne strojeve dina u suvom blještavilu. Noge me ne drže, padam. Grlo mi je suvo i boli me. Steže me u grkljanu kao da me neko davi. Ruke mi se tresu pri pomisli na gutljaj vode. Oči me peku, a koža svrbi. Češem se.

Tišina me guta. Njeni vanvremenski sekutići me načinju spolja i rovare svoj put ka unutrašnjosti. Prave put ostalim senzacijama koje se za njima kotrljaju. Nervoza, strah, tuga, beznađe. Od svačega po malo – ne valja biti jednoličan. Nasmešim se svojoj pomisli ili bolje reći trenutku u kojem je dopuzala na scenu. Iskrivim lice i sklopim oči uz kratko šištanje u grlu. Ne mogu ni da se nasmejem kao čovek.

Novi grč u stomaku me natera da se savijem. Jauknuo bih od gladi koja mi razdire rupu u želucu, ali nemam snage. Kada bih imao samo zalogaj. Samo jedan, mali zalogaj.

Do sasušenih nozdrva mi dopire miris malina. Začkiljim i pogledam okolo. Još uvek pustinja. Miris postaje sve jači, osećam ga svuda okolo. Jezik počinje da me pecka, a desni da svrbe. Vidim maline. Osećam njihov ukus. Tu je i onaj kiselkasti osećaj koji se javlja posle svakog sočnog zalogaja. Samo njih nema.

 Još jedan grč me protrese toliko da zaranjam glavu u pesak. Uvlačim vazduh i gutam pregršt vrelog praha, sitnog kao brašno. Zakašljem se i obližem usne. Sladak je. Sklonim slepljenu kosu sa očiju i zagrabim punu šaku. Napunim usta peskom i počnem sa žvakanjem. Maline. Guram ih prstima u grlo. Koprcaju se, ali prolaze. Uzimam još. Krckaju mi pod zubima i još više suše usta. Ukusne su. Bole me zubi. Nikada nisam jeo lepše maline.

©Aleksandar Popović (2008)