Mrak. Otvaram oči i shvatam da tama ispunjava prostoriju u kojoj se nalazim. Razlog mog boravka tu, nije mi poznat. Ustvari, nijedan detalj sopstvenog života do ovog trenutka. Čak ni ime.

Sedim na prašnjavom, daščanom podu, ali ne smeta mi. Hladnoća i prljavština ne dopiru do mene, kao da sam u procepu stvarnosti. Neke tačke moga bića se dodiruju sa njom, neke ne. To me ne intrigira previše, iako se kosi sa duboko usađenom predstavom jave ljudskog bića.

Razmatram o tome šta ću da radim. Huh, imam sreća da deo mozga za razmišljanje nije oštećen. Kratkom pretragom zaključujem da mi je samo pamćenje izbrisano. Misteriozni veo ga vešto sakriva negde u dubini nepoznatog.

Ustajem. Ne osećam nikakav napor u mišićima, ali na nogama sam nesiguran. Posle par koraka zastajem strahujući od pada. Treba mi navikavanje na ovo novo stanje. Teturajući se, nalazim put do zida i učim sebe hodanju.

Moj um grozničavo radi. Zbunjuje ga mnoštvo stvari. Kakvo je ovo stanje u koje sam dospeo? Kako je moguće ono što mi se dešava? I ono najvažnije, zašto sam tako smiren kao da je sve normalno.

Oslanjam se na zid glađi od stakla, iako znam da cigle nisu takve. Polako napredujem i sve sam sigurniji. Iako ne vidim u mraku, osećam da se ćošak bliži. Nisam ni primetio kako je ruka skliznula i ponovo sam mogao da hodam.

Prostorija je prazna. Nema prozora, niti predmeta. Niko tu ne živi već dugo. Napuštam je i ulazim u hodnik koji je svetliji zbog nedostatka većeg dela tavanice. Besciljno hodajući, prelazim preko krša od rušenja krova, razbijenih crepova i greda koje su svuda po podu. Na ovom spratu ima još tri prostorije u koje ne ulazim.

Trošno stepenište vodi dole. Gelendera nema, gazišta su trula. Kada stajem na prvu stepenicu, pripremam se za osećaj straha. Moj um zamišlja stezanje u dnu želuca kako bi lakše podneo kada se zaista dogodi.

Ništa. Silazim lagodno kao da je to najobičnije stepenište, sigurno od urušavanja. Nema straha iako na pola pređenog puta nestaje svetlosti. Nešto novo se pojavilo u meni, glas koji tu nije bio pre, i ubeđivalo me da sam bezbedan. Njemu sam bio bezuslovno pokoran.

Toliko nepoznanica... Kao da sam tek došao na neki novi svet u kom se ne snalazim, jer me koče saznanja starog. Odlučujem da potisnem pitanja, prepustim se situaciji i živim kao da sam oduvek ovako živeo. Glas me podržava u tome, verovatno je to ionako bio njegov podsticaj.

Donji sprat se ne razlikuje mnogo od gornjeg. Prazne prostorije, bez predmeta, pune loma i đubreta. Toga mi je dosta. Vidim ulazne dveri i krećem ka njima. Radoznao sam da istražim ovaj svet i upravo to ću da učinim.

Kvaka nema, ostale su samo rupe i ožiljci od nasilnog iščupavanja. Dveri su ipak zatvorene. Guram ih, vučem ka sebi, udaram... Neće ni da mrdnu. Iako jasno čujem udarce svojih šaka i nogu, nisam siguran da se oni stvarno dešavaju.

Uvek postoji alternativa. Odlazim do prozora, od kojih su većina slomljeni, ali ja nalazim jedan koji je ispao napolje sa sve okviru. U zidu stoji samo pravougaonik u kom se on nekad nalazio. To će mi biti izlaz.

Stavljam ruke na mesto nekadašnjeg simsa i proturam glavu. Ili makar mislim da to činim. Nevidljiva sila se postavlja između mene i spoljašnosti. Moja glava biva blago odbačena unazad. Šok je ono što me tera da padnem na pod.

Razmišljam da pokušam na nekom drugom prozoru ili u krajnjem slučaju preko srušenog krova na spratu.  Glas se javlja i govori samo jednu reč. Zarobljen. U dubini duše sam to znao, ali nisam želeo da priznam. Sada sam bio siguran.

Vraćam se pravougaonom otvoru i gledam napolje. Zarasla poljana koja vodi do prašnjavog puta. Ipak, pažnju mi privlači kretanje u travi. To je neki pas lutalica i vrlo je blizu kuće. Pokušavam da ga dozovem, zviždanjem, rečima, zatim vikanjem. U potpunosti me zanemaruje.

Odsečen sam od sveta. Ne mogu da izađem, ne mogu nikoga da dozovem. Verovatno ću umreti od gladi ako pre toga ne poludim i skratim sebi muke. U mojim sumornim razmišljanjima, javlja se glas sa vrlo jasnom porukom. ’’Nećeš umreti. Već si mrtav.’’

Napisano kao druga vežba kreativnog pisanja proze, tačno 4000 charactera.