Korenje koje nemarno izviruje iz zemlje podseća na izuvijana, ukamenjena tela zmija. Pretvara se u debela, široka stabla koja, izbrazdana i išibana, podsećaju na vremenom pohabanu i potamnelu laganu spavaćicu od najfinije čipke. Grane se rastežu, neke ka horizontu, a neke ka nebesima, sve do jedne potpuno gole. O njih su obešena ljudska tela, naga, mlečno bele kože, sklopljenih očiju, isprskana sopstvenom krvlju koja izvire iz unutrašnjosti. Njihovi mlitavi, oklembešeni udovi lagano landaraju, stopala visoko nad zemljom.

Kiše bisernih reči najimpresivnijih vokabulara ljudskih jezika prosute su hiljadu puta. Sve su natapale zemlju predskazanjima propasti, umovanju o poenti ljudskog postojanja i divljenju zvezdama i njihovoj veličini i životu. Svi koji su govorili su svakom rečenicom sakatili svoju dušu, a svi koji su slušali klimali su glavom i prepričavali, oskrnavljeno, onom drugom, samo da bi treći izgubio poentu u izmaglici, a četvrti sve pretvorio u šećernu penu koju pojede, svari i zaboravi.

Bogovi su zasedali po treći put. Volela bih da mogu da verujem da smo ih razumeli kada su izrekli svoju presudu. Volela bih da verujem da sam videla poslednje srce koje se zatvara pred suncem i mesecom, i čula poslednju reč ispijenog proroka u ličnom delirijumu koji i sam, zajedno sa nezanemarljivim brojem homo sapiensa, veruje u ono što zbori.