Priča se, da je,
u neka, davna
vremena, negde,
miljama daleko
postojala:

čarobna pećina!

Nalazila se na
tajanovitom  mestu,
iznad najviših visova
i dosezala je duboko,
ispod najnižih nizova
mora, peska i ambisa.

Povremeno bi, posle
kiša, izmedu duge
i oblaka, nejasno
izvirivala i gledala
ljude u dolini.
Mnogima se, tada pričinilo,
da ih je, u tišini,
 k' sebi  nemo prizivala.

Jednom prilikom,
se takav slučaj zbio,
da se mlad i vispren
covek, vrlo lukavo:
dosetio.

Do same pećine
se popeo!
Prevario je dugu,
uspuzavši se pre
kiše,  kradomice,
na stranu drugu
visoko, iznad svoje,
rodne ravnice!

Tada se iza druge
polovine duge,
dogodilo čudo neviđeno,
nešto, van svake pameti:

potpuno ludo i neočekivano!

Kako, dalje teče priča:
iz  pećine istupi i
u dugine boje hitro
uskoči  silueta,
mističnog bića nekog,
do tada  nevidenog,
od kamena isklesanog,
maglom obavijenog,
duginim bojama
prelivenog!

Pogleda čoveka,
pa, mu reče:

"Pošto si hrabar,
i ne uteče,
sledi ti dobar savet,
ili, šta drugo,

Imaš li, moja nesrećo
i tugo,  kakvo pitanje
za mene?"

Čovek se zamisli.

"Mora, da sanjam,
ovo je varka,  opsena".

Ipak se doseti,
da odgovori,
u toku, tog veoma,
kratkog vremena:

"Ako si toliko čaroban,
voleo bih, da mi, na
tri pitanja daš odgovor
ispravan:

šta da uradim, da, me
sva moja braća vole?

kako se usluga uslugom
vraća?

Kako se jednako ljubav,
ljubavlju uzvraca?"

Zastade biće od svetlosti
i maglene pene,
zamisli se i prozbori:

"Čovece božji ućuti,
nemoj me, na muke
stavljati!

Ljudi me  za druge
stvari mole, a, ti:

se usuđuješ ovako,

nešto upitati.

Vraćaj se!

Silazi odmah dole!"