Svakog jutra

dolaze pre svih

da počiste ostatke

prošlog dana

u kom je zaostala nečija seta.

Doleću s kamenog postolja

vojskovođe  sa podignutim mačem

do klupe uvučene u zabiti kut,

pred noge žene i deteta, 

da pokupe sva  tepanja 

modrih očiju  i zlataste boje

sa belog šljunka detinjstva.

S osmehom spokojstva

podešavam blic na plitki gaz večnosti.

Oni me i ne vide, kao svi

koji gledaju u daljinu. 

 Slobodanka Živković