*******************

ROMAN O SAMOĆI

*******************       

*Ja*     

Sedela sam sama  ispred  zgrade, sa knjigom, kako inače, u tisini, u večitoj ćutnji, uvečitoj večnosti osame, kad drugi nasmejani ljudi  žure ka svojoj sreći, ja samo sedim i citam, prikupljam znanje, osecanja imaginarnih  likova, smejem se  njihovim  frazama i  šalama, smejem se i sebi  kako me to pokrece u unutrašnjosti, u   dubini svoga bica. Ne reagujuci  na uzvike, vrisku  i  drčanje  nervoznih  automobila i  ljude  koji  tuda prolaze,čekam da me preseče nešto što će biti toliko tiho,kao i ja sama,a opettoliko snažno da mi ukrade jedan trenutak pažnje koji može promeniti sve,tu večnost koja se u nedogled prostire oko mene,u meni,predamnom.Dovoljan je samo jedan tihi glasić,jedan mali vokal,jedna mala kap čežnje nalik mojoj.   

Imaginacija,tako varljiva,opčinjavajuća,može mi pružiti sve,a isto tako sve i oduzeti.Gledam u jednu tačku koja se ne pomera.Tačka je ono sto predstavlja polaz u nepoznato,tačka od koje polazim ja,moj zivot,tačka u kojoj se budim,u kojoj utanjam u snove,kao bolesnik na intenzivnoj nezi,u komi iz koje svi čekaju da se probudim,iz koje me zele pomeriti,a ja se kao mazga ne dam,zato što su neprijatni,navalentni,zahtevni i sebični,zato što mi nisu pružili ništa do te jedne tačke u kojoj sam se našla pa i tu poslednju dragocenost žele da mi oduzmu.E, ne dam je baš,pa maker pocrkali od svojih ludih ubeđenja da su ispravni,ja vidim da je meni moja tačka najispravnija i najčistija od svega na ovom svetu.Ta tačka je moj svet.Ona mi je ostala.                                                      

************

*Lik moga dede* 

Zato se uvek prisetim lika svoga dede i svega onoga u šta je čvrsto verovao.I on je imao svoju svetlu tačku.Živeo je za svoje ideale,komunističku čuvenu revoluciju,surovo se suprostavljajući svim rušilačkim strujama koje je vreme nanosilo,a on im  jednako odolevao.Dedinog lika se uvek rado sećam,bio je čovek principa i čvrsto ustoličenih načela kojih se svesrdno držao u životu.Imao je raznolika interesovanja,a život ga je naterao da se i valja po blatnjavim gudurama u vreme partizanskih borbi,i da uči razne zanate,nekoliko stranih jezika.Taj isti život,pregazio ga je i zloglasnom Banjicom i još zloglasnijim Mathauzenom,a deda se ipak uzdigao nakon njih i uspeo da dočeka i nas unučiće od šestoro svoje dece koje je u teškim vremenima nakon rata podizao.

Poticao je iz Lijeve Rijeke u Crnoj Gori,sa krševitih obronaka Komovih planina,iz čuvenog plemena Vasojevića,te je tako gajio tradiciju stvaranju mnogobrojne porodice.U poznim godinama,kako ga se ja sećam,imao je svoje  navike od kojih nikada nije odstupao,a one su bile primer nama,deci,čega se treba držati u životu.   

Deda je ponavljao ritual svakoga jutra.Preko belih untercigera navlačio je plavi radni kombinezon prekriven tragovima farbe i ulja,navlačio stare cipele i stavljao na procelavo teme plavi radni kačket.Zasukao bi svoje rukave i sede brke,a zatim kazao da se mora dosta toga obaviti.Zatim bi prionuo na posao u dvorištu kojem je uvek bila potrebna njegova ruka vična svim majtorlucima koje je od rane mladosti naučio.Baka bi nešto kasnije silazila za njim da mu odnese kafu i priključivala se radovima.Sa njima,dani su mi uvek bili ispunjeni toplinom gledajući ih kako zajednički obavljaju raznovrsne teške poslove,ali sa čilošću koju ni mladi danas ne poseduju.Detinjstvo sa njima bilo je svetlo,anđeosko,nevino.Sećam se kako je deda vodio domačinstvo u svoje vreme.Iako nije bio anđeoski lik,u njemu je postojalo nešto spokojno što uliva sigurnost u naše dečije duše.Pričao nam je priče o ratu,pokazivao svoje puške,ali i upozoravao da ih ne smemo nikako dirati.U svojoj sobi u ladici je imao tri pištolja,“Luger“,“Mauzer“ i „Magnum 357“.   

 Deda je bio heroj za nas.Bio je komunista,ali onaj pravi,sklon esenciji marksističke ideologije,lenjinista.Borio se za slobodu svoje zemlje.Patriota do srži svoga bića.U starosti su mu se podsmevali zbog toga,ali za nas,decu, i tada je bio heroj.Verovatno zbog načina na koji nam je pripovedao o tome,o tom vremenu,o ratu,i svemu vezanom za komunizam u pravom smislu.Znao je da nam kaže da je rad stvorio čoveka,da je on čovek-istorija i da će nam zemlja propasti ako je ne čuvamo i ne brinemo o njoj.Govorio nam je da je najvažnije naučiti pomagati i poštovati starije. Delio nam je zadatke oko poslova u dvorištu.Ničije ruke nisu smele biti prazne i besposlene.Nama je on bio idol,pokretač,zaštitnik.   Svojoj deci dao je internacionalna i patriotska imena i po čuvenim partizanima, imena  internacionalnog karaktera.Dvema ćerkama dao je imena Slavica i Sofija.Prvoj po glavnoj junakinj partizanskog filma koja se borila u dalmatinskim krajevima,a drugoj po glavnom gradu Bugarske,dok je moja majka Angelina,dobila jedno od najlepših internacionalnih imena.Trojici sinova pripala su imena patriotskog karaktera,Nebojša i Gradimir,a najmlađem je pripalo ime Marijan,po jednom heroju iz narodo oslobodilačke borbe po kojem je tada i snimljen film.Mome dedi je jako bilo važno da se po imenima dece vidi da dolaze iz prave partizanske porodice,što je stalno i naglašavao.Stalno smo se igrali rata, deleći se u nemačke i partizanske vojnike.Divna su bila i nedužna ta vremena.Partizani su bili legendarni likovi nama ,deci koja smo ih samo gledala u filmovima i slušali priče koje nam je deda često pripovedao.Verovali smo u njih i njihove ideale,iako je sve bila već daleka prošlost.Možda se tada i verovalo najviše,ali ne u boga već u ono čime nas je drštvo pothanjivalo,u komunizam.To se ogledalo u dvorištu moga dede već na prvi pogled,sa ulice.  Od kapije na kojoj je stajala crvena petokraka,poslednji simbol komunizma i partizana u ulici,pa sve do poslednje ograde dvorišta pošumljenog njegovom rukom,sve je bilo po najboljem pravilniku baštovanstva i brige o bilju.Deda je bio ponosan na sve to što je radio,a radio je mnogo toga,od betoniranja staza do popravke oluka na kući ili otpušavanja kanalizacionih odvoda u šahti pod kućom.Radio je ono što niko drugi nije želeo da radi od njegovih sinova,ćerki,zetova i snaja,a on im nije ništa ni tražio.Satisfakcija da pošteno zaprlja ruke nije iščilela iz njega za dugi niz godina raznoraznih funkcija koje je izvršavao tokom svog života.A svima je bio interesantan zbog onoga što je ranije bio,u ratu,posle rata i u penziji  u koju je rano otišao.