ПРИНЦУ


Један човек је био упечатљив за све житеље овог места. Средњег раста, пуначак, пуних усана, имао је фантастичан глас који су сви прижељкивали да слушају.Звали су га Принцу. Тај надимак је добио јер је био јединац код родитеља. А у влашком крају је био обичај, и дан данас је, да се деци дају надимци или друга имена из милошти како би деца дуго поживела. Родитељи су му били другачији од осталих мештана. Отац му је био јако леп и наочит и ту своју лепоту је знао да искористи. Волео је лаган живот и све оне благодети које му је природа дала. Оженио се девојком коју није волео, коју су му родитељи изабрали због богатства. И баш тај живот без љубави наводио га је на низ лудорија и да исти траћи међу мноштвом других жена. Интилигентан и сувише напредан за једно село, путовао је светом. Његово понашање није било ни налик сељацима, који су радили к'о мрави од јутра до сутра. Знали су да ноће на њиви док не окопају кукуруз, док не заврше све оне послове које је пољопривреда захтевала. Такав живот је њега замарао. Волео је да вози лимузину, а то је у то време била права реткост и луксуз. Брак је за њега представљао велику обавезу ,а жена ноћну мору. Жена му је била омања и ситна,имала је своје захтеве и жеље, али независно од супруга. Живела је по својим правилима, али далеко од брачних обавеза које је патријархална средина налагала. Свако је покушавао да оствари свој сан и циљ у животу. Распусан живот је изазивао расуло које је претило да уништи дугогодишњу уштеђевину и стечену имовину. Нису се обазирали на сина јединца. Принцу је растао без родитељске пажње. Његову љубав су родитељи куповали новцем. Материјалиста од малена ,гледао је да ужива на терету других. Све је гледао кроз новац... Имао је диван глас који се ретко могао чути надалеко.Тога је био свестан тек у младалачким годинама када неким амбицијама посебно и није било места. Оженио је ограничену жену која га је спутавала у свему. Са њом је изродио кћер. Тада је почео други светски рат,који је донео много недаћа. Немци су водили недужне људе у заробљеништво.Међу њима је био и Принцу. Делио је заробљенички живот са многим знаним и незнаним људима из народа. Свакодневно је молио Бога да му Немци поштеде живот и да се врати старом животу, оним плодним ораницама, жени, ћерци и родитељима. Мисли су му биле усмерене ка небу и молитвама док их је нерпијатељ водио на стрељање једног децембарског дана, на дан његове крсне славе. Студен која је владала напољу увукла се у његово срце. Није био још спреман да умре. Испред строја заробљеника стајао је немачки слуга који их је прозивао на стрељање. Принцу је дрхтао од страха. У прозивци његовог имена није било.Чудо се догодило. Бог му је услишио жељу, остао је жив. Помислио је да је то Божји знак и да се треба посветити његовој служби.
После извесног времена рат је престао потписаном капитулацијом. Олакшање је следило и он се вратио својој породици.Међутим црв сумње дубоко је роварио његовим бићем. С једне стране разуздано понашање родитеља му је веома сметало, с друге стране млада жена га је кљукала разним сеоским трачевима и сугестијама како ће остати једног дана на улици, без ичег. Мржња између две генерације је расла. Отац на то није обраћао пажњу јер се носио мишљу да син не би ишао толико далеко да дигне руку на оца. Али,Принцу га је непрестано пратио у стопу у пратњи жене и смишљао план како да га се отараси. Инстинктивно отац се склонио за сваки случај од сина и доста времена је боравио на њиви чувајући бостан.
Једног дана млади супружници су се упутили ка њиви. Видевши оца,(свекра) појурили су мотиком и секиром да убију човека. Сироти човек је бежао пред сином и снајом као зец. Но, убрзо су га сустигли и туп ударац мотиком оборио га је на земљу. Принцу заслепљен мржњом није био свестан свог поступка као и поступка жене која је, киптећи од мржње, голим рукама извадила покојнику гркљан.
Овај немили догађај је попут муње прострујао и прочуо се селом и срезом. Људи су се згражавали таквог геста, неки су негодовали, али учињено се није дало поправити. Жандари су извршили своју дужност и одвели кривца у затвор. Међутим, његова жена је остала на слободи свалећи, у договору са мужем и свекрвом, сву кривицу на свекра. Дуга суђења, подмићивање судија успела су да га избаве из затвора. Захваљујући корумпираним сведоцима, који су сведочили у његову корист, Принцу се вратио свакодневици. ''Мртви су увек криви јер не могу да говоре...'' гласила је пословица овог краја. И даље је живео по својој жељи. Жеља за богатством није јењавала. Колико се трудио да ради, његов успех је ипак изостајао. Жеља за певањем је још била присутна, међутим као убица није могао да стане у свештеничке редове. Ноћу није имао сна нити је смео да излази сам до клозета. Дух оца га је свакодневно пратио. Чинило му се да је увек негде присутан и да га надгледа. Почео је да живи у страху. Једина утеха му је била да недељом иде у цркву и помоли се Богу да му опрости грех, да га очев дух остави на миру. Залагао се да за певницом у цркви пева, даје новчане прилоге и доста тога. Међутим, дух мртвог оца му није давао мира. Изгледало је да ни мртав није могао да опрости сину што му је на тако свиреп начин одузео живот.
Људи су кроз низ година заборавили да је Принцу убица. Новцем је купио свој положај, а зна се да новац чини чуда. Свуда је плаћао и подмићивао поклонима и успевао је тамо где поштени људи нису могли.Ћерка је ишла очевим стопама. Напустила је кућу и отишла у иностранство за гомилом новца радећи као проститутка. Отац није био задовољан сумом новца који му је она слала. Знао је за њен позив, али велика нова изграђена кућа и штала су значиле више од начина на који је новац зарађен. Жена му је постала свадљива и тражила је да јој се полаже рачун за сваки учињени миг. Своје зло су ширили свуда око себе, изазивали су и у другим кућама свађе и сплетке. Прво би почело од оговарања и убеђивања, а онда је следила и морална и друга подршка... Порив убице у Принцу није јењавао.Поглед му је постао суров, а бахатим понашањем само је скретао пажњу на себе.Како су године пролазиле постао је изопаченији више но икада.Пиће му је помогло да своје страсти донекле смири, а нагон омекша. Очева сенка га је и даље пратила. Здраствено стање је почело да попушта, а нерви су постали ко струне...Знао је да умире, иако су лекари обећавали да има лека за његово оздрављење. Крупно тело се заоблило,а стомак само што није испадао преко панталона. Глава му је постала мала, а оно мало длака на глави чинили су га наказним попут монструма из филмова страве и ужаса. Злочесте очи су и даље пакосно сијале. Лутале су преко лица људи као да траже потенцијалну жртву.
Једног дана осмелио се и гегајући се путем упутио се лекаревој кући. Хтео је да некоме исприча свој живот, некоме ко не потиче из овог места. Некада му је лекар помагао у његовим наумима и помислио је да може наићи на разумевање за учињене поступке. Мислио је да су побожни људи и да могу да му дају опрост,а да га не осуђују као већина сељана. Хтео је да исприча своју причу покајања, да се искупи од оног зла које га је гурало у огањ пакла.
-Ускоро ћу умрети-, говорио је он мелодичним гласом лекаревој жени, коју је затекао саму код куће. Једино му је глас остао мелодичан као низом година пре.
-Желим да некоме кажем оно што ме мучи.Ти си побожна жена и разумећеш ме...-Спустио је руке у крило док је нервозно гледао скромно намештену собу. Кренуо је с причом почевши од оних момената из младалачиких дана....Желео је да се правда и нађе оправдање за похлепу која га је понела погрешним путем и учинио је злочин који људски закони могу да опросте, али савест не...
-Тако је то било.- завршавао је причу гледајући младу жену.Покушао је да нађе опроштај у њеним очима, али га није било.
Њој је било очигледно непријатно што седи са изнуреним човеком који је чинио толико зала... Хтела је да скрене пажњу на нешто друго.
-Тамо где певате у цркви, баш изнад певнице прокишњава кров-, додала је она, тек да би причала о нечем другом. Он ју је замишљено погледао као да је види први пут.
-Да , то је знак да ћу ускоро умрети-, одговорио је сетно. Устао је уз велики напор са столице и упутио се кући.Након неколико дана је умро. Мучио се са својом савешћу и једва је душу испустио. Умро је сам са својим грехом као бедник. О томе су људи дуго говорили. Чудо је било још веће јер неки су и после његовог упокојења чули како пева за певницом у цркви, а међу њима и лекарева жена. Његов глас се орио црквом као да је и даље тражио опроштај од присутних. Његова душа се никада није помирила с датим обећањем Богу... Оно што је обећао, он је погазио. Никада није могао да буде свештеник.А велика кућа и штала и дан данас сабласно стоје у великом дворишту. Тамо годинама више нико не станује.