ПРОКЛЕТСТВО

Напољу је беснела олуја. Пољски пут се једва видео од зарасле траве. Два путника, шћућурена у својим дугим јакнама, тешким корацима су журили напред. Један од њих је тешко дисао. Сваки пут је махао руком преда се као да се брани од нечијег присуства. Неколико пута дубоко је уздахнуо као да је желео да се отараси тешких мисли које су га притискале. По њему се видело да га нешто дубоко тишти. Сама његова појава је била живописна. Дубоке боре су попут бразди шарале уморно чело. Бледи образи давали су му чудан израз лица. Плаве очи су скривале немир и нерасположење. Освртао се неколико пута иза себе и журним корацима је грабио даље путем.
Његов сапутник га је гледао с неверицом. Био је млађи и гипкији. На себи је имао стару дугу јакну, изношене панталоне и гумене чизме.
И он је био забринут.Неколико пута се освртао и гледао село које је остало негде у даљини.Оставили су за собом сузе , плач и бол.Тај призор би и најсуровијег човека дирнуо.Уплакане очи младе мајке, коју су оставили на гробљу, никако нису ишчезавале из њиховог сећања. Сиромаштво и беда биле су присутне свуда.
-Ето, све је готово-, проговорио је старији човек под утиском догађаја, -шта све човек дочека да види у свом животу...-
Млађи човек је само слегнуо раменима. Није знао шта да каже у овом тренутку. Било му је тешко. У њему се срушио један свет о коме је сањао. Престао је да сања баш у тренутку када је видео уплакану младу жену како се бори са сузама над мртвим сином. Требао је то да буде његов син, помислио је и уздрхтао је од језе која се ширила телом.Његов син... Речи су у његовој души одјекивале попут вапаја.Син... Нешто му је застало у грлу, као да се загрцнуо и наједном се закашљао.
Ова сахрана и овај пут у њему су будиле успомене са којима није био још спреман да се суочи. Али мисли су навирале попут бујице. Гледао је свог друга који је уморно грабио за корак испред њега.
-Ето ,тако ти је то у животу-, проговорио је млађи човек као да убеђује себе у нешто. Прсти су му се грчевито стегли у песнице. Пожелео је да време стане и да се врати у прошлост.
Сећања су следила попут филма.Свака слика је била успомена која га је попут ножа пробадала.Бол је био несношљив.А ту, у сећању, биле су очи младе жене, крупне, боје зреле купине.
Као деца, расли су у истој улици. Њихове куће делиле су само црква и школа. Дружили су се заједно, играли су се. Гледао је како расте и бива све лепша. Њене тешке плетенице је неизмерно волео. Некада их је у шали вукао и крао у шљивику понеки несташни пољубац. Она се љутила, али је знала да се на исти брзи начин одљути и прашта. Волео је Анкицу. Волели су је сви дечаци, младићи.
Имали су своје тајно место где су уговарали састанке. Гледали су се дуго и смешкали се ситницама уживајући у младости као да је цео свет њихов. Није пролазио дан да се нису виђали. Пријатељство је прерасло у нежност, а касније у љубав.
Анкицу нису хтели да удају за њега.Био је сиромашан,из неугледне породице која је једва саставила крај с крајем.
Једнога дана Анкицу су удали против њене воље. Удали су је за богаташког сина, човека који је био много старији од ње. Приче су се ређале о прошлости његове породице, о њиховом стеченом богатству као и то да их прати проклетство. Али Анкицин тата је желео баш богаташког сина за зета. Снови младе девојке распрхнули су се попут мехурића сапунице. Није помогао ни плач, ни туга у девојачким очима. Очева воља је била пресудна. Сломљеног срца и оборене главе, Анкица никога више није могла да гледа од срамоте.Ни лепе хаљине, ни ниска од бисера, ни попрсје од дуката нису могли измамити радост на младом лицу. Бивала је све блеђа и тужнија. Њени родитељи су то оправдавали дететом које је било на путу. Али млади човек је знао разлог њене несреће. Гледала га је кришом док је пролазио улицом. Поглед јој је био дуг и сетан. Изронио би против њене воље дубок и неизбежан уздах . Срце би као лудо почело да удара у грудима, гушила се од потискиваних осећања, али осим снова није могла ништа више очекивати. Њен живот је постао суров, пун пребацивања. Ћутке је трпела мужа и клела.
Порођај је био веома тежак. Није се радовала детету као што то чине друге мајке. Напротив... Гледајући како расте схватила је да син све више ликом подсећа на оца. Али ипак мајчино срце је дрхтало над његовом срећом јер се дете родило са урођеном срчаном маном.
-Ти ниси способна да родиш ни здраво дете! Не знам зашто си се удала за мен嬬!- млада жена је свакодневно слушала иста пребацивања. Бледо је гледала у мужа као да га види по први пут. Хтела је по стотину пута да му каже да је њен отац крив за њену удају и проклети новац којим ју је муж купио, али је из неког разлога ћутала.Ћутала је годинама...
-Боље да сам оженио неку другу, а не тебе сиромашну бедницу која ужива у мом зноју и једе мој хлеб-, викао је супруг на њу као да пред њим стоји безначајно створење. Унео јој се у лице и свом силином је ошамарио. Од јаког ударца млада жена се занела и затетурала уназад. Оптужујућим погледом га је гледала, а речи су након много година ћутања почеле да излазе из њених уста.
-Удао ме је за тебе на силу мој проклети отац, нисам ја тебе хтела! Никад се не бих удала за тебе, маторца који је богатство добио у наслеђе од убице, деде! То ти мени реци, како је стекао богатство?! Живог је човека сахранио да би се докопао новца, да би се ти прсио ту предамном. Оставио је удову са троје деце саму и незаштићену. Клела је целу твоју породицу и још ме питаш зашто имамо таквог сина? Чула сам како људи причају...-
Његово се лице смркло попут оних облака који наговештавају страшну олују и град. Пренеражен поглед се зауставио на пушци окаченој о зид. Нежно дете, које је чуло свађу и вику родитеља, дотрчало је мајци да је заштити. Прасак је одјекнуо простором и мало тело се ко биљчица скљокало у локви крви. Отац је убио сина... Проклетство се испунило.
Два путника су се немо погледала у истом трену као да су слутила да мисле о истом догађају. Старији је погледао замишљено млађег, мало је застао да би га потом потапшао по рамену.
-Има једна легенда коју сам давно чуо. Човек је убио друга из користољубља. Бежећи од правде на путу је срео човека у црном. Путем су се запричали, а онда се кроз причу зачео разговор о испаштању греха.Убица је потанко испричао све о учињеном злочину. Наједном се почео бојати последица учињеног греха. Као да му је читао мисли, човек у црном се хладно насмешио и проговорио равнодушним гласом:
-Узми онај камен са земље. Баци га колико можеш даље!-
Како му је речено тако је убица и учинио. Узео је оближњи камен са земље и бацио га је што је више могао даље од себе.
Човек у црном се гласно насмејао.
-Сада када си то учинио, изброј преко колико је њива прелетео твој камен.-
Овај га је ћутке послушао и учинио је оно што је од њега затражено. Избројао је три њиве.
-Ето, видиш, човече! Нећеш ти испаштати за свој грех, већ ће неко од твојих потомака из треће генерације.-
-Ако-, одговорио је срећно убица, -нека испашта неко други ,само да то не будем ја!-
Окренуо се да види реакцију човека у црном, али овог више није било.
Убица је срећно продужио даље.
-Немој да будеш тужан! Тако је требало да буде... Проклетство је платио Анкицин син...- прошапутао је старији човек. Хтео је у овом тешком тренутку да охрабри пријатеља. Знао је кроз који пакао пролази. Знао је да ништа више не могу учинити за младу жену. Дуг је био измирен.
-Иди кући и не размишљај о овом. Кући те чека дете и жена. Боље помисли на њих. Прошлост се не може вратити. Крваве руке се не могу опрати...-
Два пријатеља су журним корацима кренули даље свако својој кући.