СУСРЕТ

Гледао ју је непрестано за време часа. Нешто га је вукло ка њој, ка њеној скромној појави. Срце би почело убрзано да куца и чинило му се да ће искочити из груди од толиких осећања која су бујала и претила да га гуше. Није могао да се нагледа њеног лика, да се наслуша њеног гласа који је подсећао на шапат цвећа. Помешан са пролећним ветром њен глас би постајао најлепша музика. Међутим ,никако није налазио пригодан начин да јој саопшти своја осећања. Понекад му се чинило да га она и не примећује. Била је другачија од осталих девојчица које је познавао. Повучена и меланхолична,непосредна и тиха за њега је била права загонетка. Седела је у задњој клупи. Пажљиво је слушала предавања наставика и увек је нешто записивала у свеске. Била је одличан ђак. Другарице су јој завиделе на успеху и у исти мах избегавале јер је била сиромашна. Њени родитељи су били разведени. Терет неразумевања одраслих одразио се на Милицу. Носила је две тешке плетенице које су се спуштале низ њена леђа и увек је била замишљена и некако далека од осталих вршњака. Девојчице су је оговарале и вешто су прикривале подсмех. Али он није желео да слуша женске коментаре јер је дубоко у себи веровао да је она добра , боља од свих другарица у разреду. Била је то његова Милица. Колико је то име само понављао пре спавања и љубио јастук на који је спуштао главу. Милица је постала његов свет, свет који се мешао са маштом ,свет осећања у који је закрочио.
Једног дана је одлучио да прошета до обале Дунава. Хтео је да се ослободи својих хаотичних мисли које му нису давале ни тренутак мира. Погледом је свуда тражио Милицу. Већ неколико дана није долазила у школу. Нико није знао шта се са њом дeшава , због чега је нема. Могли су се само нагађати Миличини проблеми. Од срца је желео у тим тренуцима да буде са њом и да је утеши. Међутим, није имао смелости да је посети код њених кући, нити да јој приђе. Недостајала му је храброст. Дуго је лутао сеоском улицама да би касније несвесно скренуо баш у ону која је водила до Миличине куће .Али њу није видео. Као да су га ухватили у крађи, брзо је скренуо у другу улицу која је водила до Дунава.
Ишао је успореним кораком при том размишљајући о девојчициним руменим образима, смерном погледу који га је обарао с ногу . -Боже , ја је волим- помислио је дечак склонивши руком чуперак несташне плаве косе са чела.Висок за своје године, ратоборан и храбар био је омиљени друг свима. Није био неки ђак,али сви су га волели. Примећивао је понеки заљубљен поглед девојчица на себи, али га то није занимало. Његово срце је куцало само за Милицу. -Шта је то са Милицом-, размишљао је полугласно.
Већ је стигао до саме обале . Трава је већ прекрила мокру земљу.Ту и тамо се жутео понеки усамљени маслачак као да га је поздрављао. Сместио се на једну узвишицу где је могао добро да осмотри околину и велику тамну реку која је журила својим током некуд до Црног мора. Волео је Дунав. Волео је таласе који су се пенушали од ветра и јако ударали о обалу. Волео је планине које су непомично лежале на другој страни реке , имао је утисак као да га поздрављају у свом шаренилу боја. Мириси су се мешали и опијали га својом магичношћу. Подигао је каменчић с намером да га баци у воду. Тада му се учинило да види шћућурену прилику која седи недалеко од њега, на самој ивици обале. Још једном је погледао у том правцу и угледао је њу. Изгледала му је као изгубљена девојчица која тражи пут да изађе из зачаране шуме.
Лаганим кораком упутио се према њој. Ноге су му клецале. У мислима је тражио начин како да јој приђе, које речи да јој упути... У тој борби са самим собом већ се нашао поред ње. Она је подигла поглед ка њему. Њихови погледи су се срели. Збуниле су га њене уплакане очи. Њихова тамна боја и дубина постала је његова слабост. Пожелео је да их пољуби, да је загрли, али се није усудио. Уместо да следи своје жеље, само је сео поред ње.
-Здраво...- проговорио је шаптом. Није желео питањима да поквари овај чаробни тренутак.
Она га је само погледала за тренутак, да би затим тужно сагла главу.
-Волим Дунав-рекао је тек да прекине тишину. -Мислио сам да сам сам...- У себи се радовао што је види , што није болесна или нешто горе од тога.
Сместио се удобно поред ње задовољан собом што ју је пронашао. Гледали су реку ћутећи свако предан својим мислима. Ћутали су једно време ,а онда је овлаш дотакао њену руку.
-Забринуо сам се... Ниси била ових дана у школи...-није се усудио да заврши реченицу. Гледао је њен профил и плетеницу која је немарно падала преко рамена. Испружио је руку и овлаш је додирнуо. Милица се није бунила. Ухватила га је за руку и стиснула је чврсто. Нису биле потребне речи. Они су се разумели. Тај стисак руке је говорио више од онога што су желели. Посматрали су сунце које се лагано помаљало према западу.
Два заљубљена бића су се држала за руке без речи. Нестао је претећи шум таласа реке. Свет је утихнуо и престао да постоји за њих. Топло блаженство их је испунило. Невина , искрена љубав је нашла своје место у њиховим срцима без речи. Она се заувек носи у срцу и цео живот памти. О њој можда више пише у неком сачуваном споменару који лежи негде на прашњавом тавану .