Čitam ovih dana na više proverenih mesta da se u današnjem svetu javlja začuđujuće malo izvanrednih situacija i da je ovaj usputni svet na kom smo ostali zaglavljeni postao mnooogo dosadan. Istina je da sam to pročitao pod nekoliko čudnih i sumljivih okolnosti kada se nikako ne treba prihvatati čitanja, a ne bože sačuvaj me pisanja, ali tako je pisalo presvete mi proročke Boce, što bi rekao Rable, i sa tim se ne bi smelo šaliti. Pošto sam opet u takvoj jednoj neprimernoj situaciji, i opet mi ti redovi iako sam u toplini svog doma drsko iskaču pred oči, ja moram da ih pribeležim jer je postalo previše naporno ostajati trezan kako ih više ne bi video. Nadam se da će po ovoj zabelešci momentalno nestati, i da ću biti oslobođen tog tantalovskog mučenja.

Poželite mi sreću, i ajd' u korak za mnom. Evo ih prvi redovi ...                                    *                                 *                                 * 

Dovoljno je reći da je Pavle siromašan mladić pa da se izgubi bilo kakva interes za njega.  Negde je neko u poverljivom razgovoru prošaputao "znaš onaj Pavle je rekao", ili uzviknuo "jesi čuo šta se to Pavlu desilo", ali se to nikako nije odnosilo na ovaj primerak Pavla koji se nalazi pred nama. Nikako se to nije moglo dogoditi, odlučno odbijam da tako nešto priznam, jer on nikad ništa upečatljivo nije izjavio niti su se njemu dešavale  uzbudljive stvari. Pavle je uglavnom ćutao i tek ponekad bi lupio kakvu ne-logičnu i neshvatljivu rečenicu pa bi se svi oko njega samo zgledali medjusobno. Toliko su to bile ne-logične rečenice.  

   Što se tiče doživljaja, retko je kad i umeo da odluči da li je doživeo nešto nesvakidašnje ili ne. Na primer šta se desilo jednog ne-logičnog dana. Stuštio se on tad niz stepenice noseći ogromnu kesu đubreta koja se već nedeljama vukla po stanu, želeći da se što pre otarasi osećaja odvratnosti koji mu se javio u stomaku, kad pored kontejnera u koji je baš nameravao da baci izmedju ostalog i poslednje parče pite sa sirom pomešanu sa starim krpama negde u dubine plastične kese, on ugleda neku izjanđalu staricu kako se široko osmehuje. Eehej bre, čudno zar ne?
Ali on se samo nasmeja i nastavi sa svojim poslom ne primećujući da to je što se neko smeje nešto nesvakidašnje, kad kao za inat starica poče da se čudno i od srca još glasnije smeje mameći okupljene golubove, koje uvek možeš naći u blizini smeća. Pavle pogleda te sivkaste nemirne štetočine i sam se opet nasmeja ne primećujući ništa začuđujuće, ali pre nego će se udaljiti on naču staričine povike.

- Oj tići, ooo dođite! Oj, dođite mili moji ... bolje vi  jed'te neg oni cigani.

On se  ne sledi ni sam ne znajući zašto, niti na trenutak  zastade. Podvi šipke i zamače za ugao zgrade sav srećan jer se opet rešio gomile đubreta iz svog ustajalog života ne naslućujući da je upravo prisustvovao opasnoj povredi životinjskih prava. 

  Eto vidite, ništa on nije primetio. Neko drugi bi našao u svemu tome tešku nepravdu pa bi vam o toj grozoti ispredao naširoko moralne pouke i pozivao se na svakakva prava upućujući na težak život jadnih golubova i njihovu  nemogućnost da svare matori plesnjivi hleb, ali ne i Pavle. On nikako nije znao kad bi mu se nešto strašno  ili zanimljivo desilo, i zato je uvek išao spokojno onom otegnutom sporednom stazom što mi zovemo biciklistička staza, a on životni put.