Sedim na klupi u parku. Dugo posmatram usamljeni oblak na nebu. I razmišljam o njoj. Devojčici koju sam poznavao, sada mi se čini, pre hiljadu godina. Ne mogu se setiti njenog imena. Pitam se da li sam ikada znao kako se zove. Bilo je mnogo zabavnije smišljati različite nadimke za ćutljivu, pegavu čudakinju koja je razgovarala je sa kamenjem. I smejala se sa vetrom, oslonjena na drvo. Mi, deca iz komšiluka, glasno smo je provocirali. Šutirali kamenje, koje je predhodno držala u ruci. Urezivali svoja imena na stablo drveta, ispod koga je sedela. Nismo podnosili njeno prisustvo u parku. Nismo razumeli njeno ponašanje. Bila je neoprostivo različita od nas. Osećali smo nemoć gledajući njen zadovoljni izraz lica, koji je ostao nepromenjen ma šta uradili. Ili rekli. Kada sam počeo da studiram, sreli smo se u kafe - knjižari. Dok smo pili čaj od jasmina, prisećali smo se uspomena iz detinjstva. Priznao sam joj da sam bio ljubomoran na njenu hrabrost da bude drugačija. I upornost kojom se borila za sreću. Ona se glasno nasmejala. Zatim je rekla da je bila strašno usamljena. I da se svakoga dana nadala da ćemo je pozvati da nam se pridruži u igri, što je u početku priželjkivala. Kasnije je zamišljala kako oholim glasom odbija svaki razgovor sa nama. Njeno nasmejano lice, tiho mi je objašnjavala, bilo je samo maska koja je štitila od ljudi. Dok je očekivala naš poziv, sprijateljila se sa mravima. Nas je zavaravala da šapuće sa kamenjem jer se očajnički plašila da ne uništimo njene jedine prijatelje. U nadi, snovima i strahu polako je prošlo njeno detinjstvo.Ćutao sam, suviše posramljen da bih nešto rekao. Prekinula je napetu tišinu, veselo – gorkim tonom: “Sada radim kao vaspitačica u vrtiću. I deca ne smeju više da mi dobacuju. I moraju da se igraju sa mnom.” Brzo smo se rastali. Nisam je više nikada video.Na nebu se pojavi još jedan oblak. Tromo ustadoh. Mrvicama hleba nahranih mrave. I koncentrisano brojeći korake, krenuh ka praznoj garsonjeri. 

 Vanja Nikovič, 2008.