ПРОВЕРЕНО ПРИЈАТЕЉСТВО

Негде у једној сеоској кућици, у подножју планине, стали су се расправљати отац и син ко има више пријатеља, оних правих пријатеља.Син који је те године завршио високу школу прсио се како их има подоста и како му пријатељства не мањкају.Отац на кога је тежак живот оставио трагове још једном је погледао сина хвалисавца.Он је доиста имао неколицину пријатеља, али је понекад сумњао у то право пријатељство. Договорио се са сином како да провере те велике пријатље.Наиме, досетио се да закољу овна, спреме га и увију у ћебе.Измислио је отац причу како их је те касне вечери неки лопов напао у кући те га у одбрани случајно убио.Леш је требало да закопа негде, али код пријатеља, како га, ето, полиција не би одмах ухапсила, јер је имао још неке незавршене послове, а дечијих уста много.Син се сложио с очевим предлогом.
Отац и син су ишли и молили од врата до врата да им ''пријатељи'' помогну у овој несерећи. Међутим, сви ти ''велики пријатељи'' су му залупили врата пред носем с речима да такве људе не желе имати за пријатеље ни на ''оном свету''.
Отац који је све то мирно посматрао, одлучи се да опроба свог друга из детињства. Били су то сиромашни, али честити људи.Стигли су пред њихова врата, баш пред поноћ.
Испричао је пријатељу и другу какво га је зло снашло и замолио га да леш привремено закопају у његовом дворишту. Овај га је пажљиво саслушао и ћутке климнуо главом.
-У несрећи, човече, нема шта да ме молиш, па пријатељи смо да се помажемо.
Из штале је донео ашов и почео копати рупу.Син је забезекнуто гледао оца и очевог пријатеља. Када су дошли до момента да ћебе с лешом убаце у рупу, отац и син су углас викнули:
-Немој... Прво погледај шта је у ћебету!
Човек је дрхтавим рукама одмакнуо оно ћебе са леша и гле, тамо је лежао заклан ован спреман за ражањ.Човек се стао чудити.
-Ех, мој пријатељу, тек сада видим каквог великог пријатеља имам! Ово сам донео да прославимо то наше велико пријатељство.
Два човека се загрлише и изљубише са сузама у очима.
Син је стајао посрамљен пред оцем.