Из књиге: Извор живота

Неки човек се баш свесрдно трудио вредно да ради и убира плодове свога рада. Али када је долазило време да се крунише његов рад остајао би кратких рукава. Дешавало му се то много пута за редом. Једног дана, тужан и обесхрабрен, почео је да проклиње свој живот те позове оног, кога су се људи прибојавали чак и да му спомињу име. Престао је да верује у Бога и његову помоћ, те се обратио оном другом у нади да ће се ситуација одвијати другим правцем... Овај, чим га је чуо, створио се за тили час поред њега. Био је то господин човек у лепом тамном оделу, тамног тена и враголастог погледа.
-Звао си ме?- упитао га је господин не кријући да је пун себе.
Човек му је потанко испричао шта га све годинама мучи, те га замоли да му овај помогне својим умом и мудрошћу. Господин се насмејао грохотом.
-То није ништа за мене-, рекао је, не кријући задовољство и одушевљење.-То је ситница за неког као што сам ја.-
-Пих, уз моју помоћ бићеш богат за веома кратко време, видећеш ...-
Ту су се два ''пријатеља'' растала.
Човек је од тог сусрета напредовао у свим пословима. Помало је крао, мало је лагао, негде би отимао, али нико га никада није могао открити у преварама. Изградио је нову кућу, купио је ново имање. Новац је у његовој кући пљуштао као киша. Заборавио је човек на оног пријатеља, господина. Нису се видели од оног момента од када га је овај замолио за помоћ.
Могло би се рећи да га је сасвим заборавио.
Једног дана, човек се упутио у оближњи град јашући коња. Није се далеко удаљио од села кад оно његов пријатељ, господин, јаше коња за њим галопом.
-Пријатељу, сачекај, изгледа да си ме заборавио...-
-Нисам...- рекао је човек невесело. Сада му није било стало до господиновог присуства, а посебно не до разговора са њим. Пао му је мрак на очи.
-Јеси, јеси...- одговорио је господин са смешком на лицу. -Мој прикане, дошао сам да ти покажем нешто.-
Како му је то рекао, човек као по неком знаку вођен, поче га у стопу пратити. Стигли су до врха једног брда.
-Погледај, мој прикане, тамо доле-, показао му је господин прстом. -Реци ми шта видиш?-
-Видим натовареног магарца. Али не разумем зашто су га натоварили са толико исцепаних опанака ?-
-Не разумеш?! Ха,ха... Па толико сам ја опанака исцепао да би ти оно богатство стекао. Него, дошло је време да се поделимо.-
Човек није реаговао...
-Хоћеш ли ми дати пола твог богатства које сам заслужио памажући те?-
Човек се са тим није сложио. Окренуо је коња и трком кренуо назад. Одложио је путовање у град и бржебоље упутио се кући да сакрије новац на сигурно место. Што је сигурно, сигурно је...
Али кад се приближио кући, имао је шта видети. Кућа му је горела у пламену... Све оно што је стекао, нестало је за тили час.