"Jednog retko toplog decembarskog jutra rodio se M.
To je bilo prvo i poslednje delovanje koje je sam obavio i koje je do samog kraja uspešno sproveo.
Možda to i nije bilo tako lako izvesti, kao što je on tvrdio, ali kad se sve saber i oduzme, to ostaje kao jedino delovanje u njegovom mučeničkom životu.
Ali M. nije ni približno dovoljno dobar primer kada govorimo o uspehu (pošto je uspeh jedino obeležje našeg postojanja). Šta više, M kao pojedinac bio bi savršeno dobar primer nesposobnog i neispunjenog života da nije tog prkosnog dela koje je uspeo da izvede na samom početku svog postojanja.
Njegovo geniozno razumevanje toka života ostaće upamćeno kao prevrat, kao večita kontrarevolucija nauci i razumu, kao neoborivi dokaz snage i tvrdoglavosti i naravno kao jedini trag istine da mi svi u ovom trenutku zaista postojimo.
Jer M draga publiko, iako nepoznat likom i neopipam od bezbrojnih okatih slepaca,
i dalje živi u našim mislima i dalje prebiva u našim rečima. To što je svojim drskim rođenjem uništio čitave civilizacije i pre njihovog stvaranja, i što je civilizacije, pošto ih je tako nesrećno stvorio, ostavio na milost i nemilost vetrovima vremena, to mu dragi osvetoljubci nikako ne smemo uzeti za zlo.
Jer ko smo mi, ako ne samo porod njegove neuke veštine, nedovršeni klonovi njegove sujete.
Mi, kao njegova zauvek nepriznata deca ne smemo ga više nikad osuđivati. "


- Šta ti je to Petre, dreknu neočešljana žena naglo otvorivši vrata spavaće sobe.
- Ništa, ništa - zazuja Petar kao svaka pokorna pčelica kad Velika majka upadne u košnicu.
- Daj to ovamo, znam da nešto kriješ!
Katarina pređe četiri odsečna koraka i najpre lupivši dobro svog muža po prošaranoj ćeli, istrgnu srebrnkasti papir koji je čitao.
- Šta je ovo! - dreknu ona ponovo pritom na brzinu čitajući traljavo iskucane redove.
- Koje draga?
- Ovo idiote nacugani. Ovo!
Petar poskoči kršeći ruke i priđe do zamišljenih redova stolica u njegovoj sobi i obliznuvši usne prošaputa.
- Mislim da je najbolje da sad svi odete, reče.
- A kad ona ponovo ode, onda ...
Još jedan dobro naciljan šamar prekide ga u pola rečenice. Petar se skupi trzajući krajeve svoje spavaćice i odgega u najbliži ćošak.
- Sa kim pričaš idiote kad nikokog sem mene nema u sobi? Sa kim?
Katarina zabrunda od ljutine.
- Šta je ovo, čuješ šta te pitam? - ponovi Katarina tresući svoje neravnomerne naslage sala.
- Nemoj me terati da ti izvlačim reči, reče ona suvim zmijskim glasom - nakon što tišina odjeknu nekoliko puta.
Minuti su prolazili dok se Petar i dalje tresao u svom uglu a Katarina sve sporije i sporije frktala u brk.
Nakon pola sata ona se za razliku od Petra potpuno primiri i podigavši slušalicu koja je bila privezana običnim zelenim kanapom za zid, ona odluči da izblefira svog rastrojenog muža.
- Dobro onda, dobro - reče prevrćući svojim okrutnim očima. Ako ćeš tako da se ponašaš ja ću sad lepo da se naljutim i da zovnem one fine ljude u belim mantilima pa nek oni porazgovaraju sa tobom.
Udarala je lako po olovkom napisanim brojkama na zidu praveći se da okreće veoma važan broj telefona. Usplahirena masa u braon spavaćici, koju je Katarina imala nesreću da zove mužem, dobaulja do njenih stopala i poče joj ljubiti sve prste redom.
- Nemoj draga nee - zajeca Petar.
- Nemoj molim te da zoveš fine ljude u belim mantilima. Bići dobar, biću.
On se uspravi i poče mahati rukama praveći se da tera nekog iz sobe.
- Evo nema nikog u sobi draga, nema kao što ti kažeš da nema.
Priljubi lice uz zid i zažmuri trudeći se da što istinitije prikaže svoju suvu pokornost.