|
Nisam mogao da dišem. Mislio sam da sam sanjao to, taj odvratan san koji ne dopušta da se čovek odmori već trza i ubija mučeći dušu i telo. Probudio me, ali ništa bolje nije bilo - vazduh mi je ostao nedostupan, niti života, tako viljive u tom očajničkom trenutku, rastegnute od mog nosa ka nevidljivim poljanama, tanke, sve tanje. Pokušao sam da udahnem, hteo da ne paničim, ali probuditi se iz sna u kom ne možete da dišete u stvarnost u kojoj zaista to ne možete je grozno, neočekivano, tako surovo i teško podnošljivo da srce počne da lupa jače, a um koji samo kaže smireno "ne paniči, jednostavno udahni" odbija da prihvati da je to nemoguće, i baca se u paničnu vatru. I tako, dok ležite na leđima, ukočeni i skoro mrtvi, a nos prosto odbija da udahne parče te mase što okružuje naše postojanje, tvrde i suve, ispucale u prostoru, prisebnoj osobi ostaje samo jedna stvar. To sam i uradio. Otvorio usta. Povukao, zagrizao što sam više mogao. Suve oči su se usijale i želele da iskoče iz glave, jezik se zalepio za meso i osušen ukočeno posmatrao sopstvenu nemoć. Povukao sam snažno plućima, i u trenu kad sam već pomislio da ni od toga nema ništa, vazduh je nahrlio, nalio se u moja pluća kao vodopad, oborio me nazad, prikovao uz krevet. Refleksno, uplašen, izgurao sam ga nazad, ali sam se odmah setio šta radim i ponovo uzeo pristojnu količinu sa svog tanjira. Bio je mlak, bezukusan, suv, ali moj, onaj koji će me održati u životu. Neopisiv osećaj posle nemogućnosti da se udahne, da se preživi. Tada mi je palo na pamet pitanje možda i ne tako baš nevažno, ne tako lako odbacivo u svemu tome. Šta bi se desilo da nisam otvorio usta, da sam nastavio da, onako uspavan i nesvestan, možda misleći i da je sve san i samim tim nevažno, bezopasno, pokušavam da udahnem nevidljivu hranu na nos, da nisam otvorio usta i otrgao svoje parče. Da li bi sutradan rekli da sam umro nesvestan, u snu, bez ikakvog razloga?
* Jedna starija vežba, 2008/09/06
|
