|
Hrapavom kožom šake, izbrazdanom starošću i večitim bitkama koje ga nisu napuštale više ni u snovima, oslonio se na oštru ivicu stene uglačanu kišom i vetrom koji na ovim visinama nikad ne spava, uzdahnuo setno i polako spustio donji deo leđa na hladan kamen. Osetio je krckanje u delu kičme koji je odavno zaboravio, namrštio se ispod masivnog gvozdenog kalpaka pa približio kolena i desnom rukom posegnuvši za pojas, ispod nabora pljoski od prekuvane kože oklopljene uglačanim metalom, izvukao duvankesu od nekada savršeno smeđe kože, sada ispresecanu žućkastim, skoro duvanskim žilicama, ispucalu i mekanu na dodir. Pažljivo je krupnim prstima stvorenim za rukohvat sekire razvezao čvor na kožnoj uzici i raširio otvor teško dišući, zavirio unutra jednim okom, blago žmirkajuć na drugo, a onda je spustio pored sebe na kamen sa leve strane. Uzdahnuo je opet. Papir je skrivao u porubu visoke čizme, i izvukao ga je dosta lakše, ali je i za to morao da se nagne napred, što je pod težinom bojnog oklopa za patuljka u njegovim godinama bio poduhvat, posebno nakon ovako iscrpljujuće bitke. Prineo je zgužvani list ispucalim usnama i isplazio jezik, pa se nasmejao. "Kao da ću da umrem, baldišem isplaženog jezika", rekao je onako za sebe, a onda pustio nepravilno parče papira da ga odnese vetar, skinuo kacigu sa glave i ispustio je u smrznuto blato ispred sebe. Rasčinio je vezove na oklopu i oslobodio teške metalne kopče, a onda ustao i pogledao još jednom oklop na zemlji. Patuljci se rađaju i umiru u oklopu, govorila je prastara izreka. "E ovaj neće", rekao je i pljunuo u stranu. Podigao je glavu i pogledao na zapad, gde je sunce odavno nestajalo u kanjonu koji se spuštao ka nepoznatim dolinama, i dalje, ka nepreglednoj morskoj pučini. Slegnuo je ramenima i uputio se ka ivici, razmišljajući o nepreglednim peščanim plažama.
2008-09-15
Nikola Bulj
|
