|
Ne sećam se kako sam te sreo posle toliko dugo vremena, ni zašto baš tu, na uglu našeg detinjstva, donedavno izgubljenom u skrivenim sećanjima. Pamtim samo scenu u kojoj tvoj topli pogled dodiruje moje šake spuštene na sto između nas i kako primećujem da se krajevi tvojih tankih usana šire u setan prijateljski osmeh. U tvom pogledu vidim stvari koje sam želeo i plašio ih se istovremeno, ali uvek misleći da su daleke i nikad ostvarive. Naša je istorija čudna i smešna pomalo, uvek u raskoraku, nikad zaista jedno za drugo. Podigla si desnu ruku i sklonila kosu sa lica, nasmejavši se otvoreno, kao da pogledom pitaš zašto te očima gutam tako iznenada. Nisi se promenila. NIšta lepša, ženstvenija, i dalje ista ona divljakuša od koje bi svako pametan pobegao. Dobro te se sećam, i mene se više puta oterala. I ja sam tebe. Takvi smo, dve duše možda stvorene da večito igraju oko vatre a nikad je ne preskoče i spoje se. Pričaš i dalje a ja čujem samo tišinu ispunjen tvojim osmehom. Uzvraćam ti osmehe i klimam glavom čudeći se zašto ustajemo, zašto stavljaš svoj šal. Plaćam, a želeo bih da budem u tvojoj blizini još malo, ne sekund, ili minut već još malu večnost u kojoj bi samo gledao u tvoje usne koje se otvaraju i zatvaraju dok izgovaraš reči koje nikad neću čuti. Čudno je to. Pridržavam ti vrata i opet se osmehuješ iznenađeno kao da tako nešto nisi očekivala. Shvatam da se ne poznajemo uopšte, da verovatno nikad nismo ni znali jedno drugo i počinjem da se pitam da li su svi moji oseti potpuno pogrešni, da li sam pogrešno shvatio sve. Da li se na mom licu vidi taj trenutak nesigurnosti, mogu li u tvojim očima da pročitam znaš li čega se plašim. Koračamo, a... ja ne znam. Pokušavam da preispitam sve detalje našeg susreta... Sve sitnice, pokrete ruku, izraze lica i nehajne dodire, ali sa svakom tvojom reči izmiče mi zaključak koji i tražim i bežim mu. Nikad nisam znao šta zapravo želim. Jesi li to ti? Staješ, i pogledaš me a ja shvatim da sam taman dovoljno viši od tebe da mogu da te gledam u oči bez napora. Nasmeješ se zbunjeno i kažeš još nešto, ali je kasno. Spuštam glavu i u poslednjem trenutku stižem da vidim da zatvaraš oči. Samo trenutak... ništa više. Nikola Bulj
|
