- Zdravo.
Tako je počeo. Sa običnim zdravo, izrečenim nenamerno odmerenim glasom. Nije to bilo ni toplo ljubavničko zdravo u kojem se ogledaju vreli poljubci, niti hladno uzdržano zdravo nekadašnjih prijateljica iznad poslednje kutije cipela. Ipak se u toj jednoj reči naslućivao dašak srdačnosti koja ispituje i poziva da joj se preda.
- Hej, zdravo. -odgovorio je sopran sa druge strane neuspelo skrivajući iskrenu radost koja je navirala duboko iznutra. - Kako si? -pitala je iskreno, želeći da zna, što je retko u današnje vreme mora se priznati. Ljudi uglavnom tumaraju okolo citirajući egoističku bibliju i sanjajući zelene snove prepune meke, tuđe trave.
- Dobro, nego... šta radiš sad. Jesi gladna? -Rešetka mikrofona na starinskoj crnoj slušalici ugostila je tanak palac i kažiprst, dok je srednji prst skliznuo negde ispod slušalice, dodirujući uvijeni kabel crne boje. - Spremam večeru pa ako nisi jela... -Glas je ostao udaljen od osobe, kao da joj ne pripada. Jezikom je opipala plombu gore u levoj šestici dok je osluškivala tišinu.
- Može, kad da dođem?
I tek tako, bilo je dogovoreno. U malom stanu negde na Grbavici lonac je gurnut pod česmu i voda je usuta do dve trećine visine. Šporet je uključen u skučenom hodniku koji je istovremeno bio i kuhinja, zakrčen velikim frižiderom i obućom razbacanom na podu. Patike za trčanje su još uvek krasili komadići skorenog blata od jutros. Mislila je da ih opere uveče i izbaci na ono malo terase što ima do dvorišta, ali nije stigla.
- Ponesi neko vino, belo! -rekla je gledajući se u ogledalo iznad lavaboa kroz odškrinuta vrata kupatila, - i ako imaš malo, znaš...

Spustila je srebrni Metalac na usijanu ringlu na kojoj se već ocrtao crveni oreol. Ispod sudopera je izvukla neotpakovanu kesu špageta i pokušala da ih otvori zubima, ali je odustala i odsekla ćošak makazama. Zavukla je šaku u kesu od tvdog celofana koji joj je grebao osetljivu kožu na zglobu i zahvatila koliko je mislila da će joj otprilike trebati za dve osobe. Nije mogla da se seti šta se dođavola radi sa špagetama. Ćale joj je sto puta pričao još dok je bila mala, ali da li se stavljaju odmah ili kad voda provri, nije mogla da se seti. Odlučila je da sačeka, i čuvši nešto na stubištu prišla vratima. Oslonila se vrhovima prstiju, prinela lice blizu uvek otovrene špijunke i pogledala. Svetlo napolju se upravo ugasilo i ko god je bio tamo prošao je. Zvuk lifta u prizemlju i zatvaranje ulaznih vrata odali su nekoga od komšija na odlasku. Nije mogla da smisli ko bi to mogao biti. Šteta. Volela bi da je videla ranije, da zna. Voda još nije vrila pa je odlučila da ima vremena da se presvuče. Ušla je u kupatilo i skinula farmerke u kojima je presedela ceo dan na fakultetu. Butine su joj utrnule i bolno je udahnula kada je otkopčala kaiš. Uzela je crnu pamučnu trenerku sa korpe i obukla je. Milan je govorio da izgleda lepo u njoj, ali sad joj je bilo važno samo da se oseća udobno i opušteno. Vratila se nazad u hodnik taman kad su klobuci izbili sa dna lonca. U to je zazujao i interfon.

- Hej, -bilo je prvo što je rekla, ovog puta srdačnije nego preko telefona. Pridržavala je široko otvorena vrata desnom rukom a levu pružila napred ka crnokosoj devojci. Ova je zakoračila ka njoj i nagnula se napred. Obrazi su im se dodirnuli prilikom zagrljaja ali tu je bio kraj srdačnostima.
- Došla sam taksijem, nadam se da je to u redu, da nisam poranila -rekla je Tamara uobičajeno brzim tempom. Njene reči su gurale jedna drugu, tiskajući se nekuda i rušeći svaku prepreku pred sobom. Nije bilo mrtvila koje nije mogla da pokrene razigravanjem svog soprana. Bila je ponosna na svoj glas. Pevala je u horu, u Vili. Napustila je sve to pre par godina, ali i dalje je znala da se podseti omiljenih stihova pod tušem ili kada bi neko izvukao gitaru između naguranih tela i udario po žicama. Sada nije bilo gitara, samo njih dve. Poznavale su se dugo, ali nisu bile toliko bliske. - Donela sam belo vino kako si rekla, a imam i nešto za posle -dodala je pokazujući kesicu sa dva papirna zamotuljka koju je do tada skrivala u prednjem džepu na farkama. Domaćica se samo nasmejala i rekla joj da sedne i da ne mora da se izuva. Tamara je svejedno odbacila svoje patike primetivši blatnjavi par odguran iza vrata. - U, još uvek ideš na trčanje svako jutro? Znaš da to može da bude opasno, ima svakakvih budala... - nastavila je prolazeći na drugi kraj gde se uski hodnik pretvarao u dnevnu i jedinu sobu, veličine tri sa tri metra, bez vrata i sa jednim prozorom i izlazom na terasu na suprotne strane. Uz levi zid bio je dvosed a u daljem uglu televizor na kupovnoj polici za knjige. Ipod njega Balzak se prepirao sa Dimom starijim za mesto na vrhu. Centralni deo zauzimao je sto sa staklenom povrpinom. Preko nejga je bio prebačen heklani smeđi stolnjak, a okolo su bile poredane metalne stolice dizajnirane jako moderno, sa puno oblina i glatkih linija. - Da me jebeš, imaš sjajnu gajbu. Nisam znala da ti je tako fino ovde. To je izmamilo još jedan osmeh kod domaćice koja je drvenom varjačom pokušavala da potopi preostale špagete.

Osmeh je nadglasao tihu muziku sa kablovske. Sedele su jedna do druge, zbijene oko ugla za stolom i više pričale preko čaše vina nego jele. Špagete nisu ni bile najukusnije obzirom da nisu bile posoljene, ali kupovni sos je bio podgrejan baš kako treba. Pričale su o radosnim i lepim stvarima. Cipelama najviše. Za nepoverovati je kakve sjajne platforme je dobila prodavnica na uglu dunavske i Zmaj Jovine, iako se platforme trenutno ne nose. Ipak, sve se to vraća, moda se uvek vrti u krug, a te su stvarno bile slatke. Tamara je znala pouzdano da će se na leto nositi zagasito zlatna boja, i videla je baš takve sandale, sa sitnim belim kamenovima preko vezova i otvorenim vrhom. Išle bi joj sjajno uz haljinu koju je kupila u četvrtom pasažu ali nije imala narukvicu da se slaže uz njih. Pogledala je u smeđokosu devojku do sebe i pitala je da li bi nekad mogla da pozajmi njenu, onu slatku što je nosila na onoj žurci pre nekog vremena kad je još bila sa Milanom i... Ova je zaplakala. Nije bila u pitanju setna suza, već pravi plač, sirov i nezadrživ. Tamaru takve stvari nisu nikada zbunjivale pa nije dopustila da je ometu ni sada.
- Nemoj, jao vidi je -rekla je sapatnički, -nemoj da plačeš za tim skotom, nije ni bio za tebe, ko ga jebe... Smeđa je odmahnula pognutom glavom, pokušavajući da se zaustavi.
- Nije, -rekla je još uvek jecajući, -nije to... Podigla je glavu i Tamara je mogla da vidi krvave žilice u njenim očima i lice crno od razmazane šminke. Jedan trenutak nepažnje je napravio potpunu katastrofu na toj devojci. Morala je da zapamti da se njoj tako nešto ne dogodi.
- Napipala sam kvržicu. Jutros. Oči su joj i dalje bile prikovane na gošćinom licu. Nekoliko trenutaka su obe ćutale. Muzika je i dalje svirala ali je ni jedna od njih nije čula više.
- Jesi li sigurna? -upitala je spuštajući ruke na sto dlanova okrenutih na gore, sa palcima koji su upirali u luster. Malo je bilo verovatno da će nastaviti da jedu, posle ovoga.
- Pa, ne znam. Mislim da jesam, ali ne znam. - bilo je sve što je ova odgovorila, a onda je Tamara videla da će joj suze opet navreti na oči i da će ih ovoga puta biti mnogo teže zaustaviti.
- Hoćeš da ja pogledam? Da pipnem? -pitala je. Nisu bile najbolje prijateljice i sve ovo je bilo potpuno neočekivano ali posle deljenja takve stvari nije mogla prosto da ustane i ode.
- Uradila bi to? Lice njene domaćice bilo je crveno i zajapureno. Klimnula je glavom. - U redu. Kako...?
Tamara je slegnula ramenima. Nisu mogle to da urade za stolom. Uostalom, ono što joj je njen doktor pokazao znala je da uradi na sebi, ne na nekom ko stoji ispred nje.
- U kupatilo, rekla je, hajde.
Ustale su i ušle u kupatilo. Sa svetlom se uključila i dosadna ventilacija. Smeđa je stala ispred ogledala a Tamara iza nje. Stala je uz njena leđa i uhvatila joj ruke.
- U redu, pokaži mi sad gde si napipala, pa ću ja onda... klimnula je glavom, i dva para ruku nađoše put ispod gornjeg dela pamučne trenerke. Tamara je osetila toplinu drugog tela koje je drhtalo ispred nje u strahu. Osetila je i miris druge žene. Prepoznala je parfem koji je i sama nekoliko puta koristila.
- Ovde, pipni!
Misli su joj nestale iz glave dok je spuštala prste na kožu koja se trgla pod njima. Napravila je dobro uvežbane pokrete. Koncentrisala se i tražila.
- Ima li? Možeš li da napipaš išta?
Prošao je trenutak.
- Ne, rekla je. Odahnula je i izvukla ruke iz odeće druge žene. - Lujko jedna znaš kako si me presekla! -dodala je povišenim glasom. Nije htela da je grdi, to je bio neki njen način da otera nevolju iz misli.
- Tebe? A  znaš kako je meni bilo, ceo dan na fakultetu, samo o tome misliti i onda... nisam znala, ja... ponovo je počela da plače. Tamara je spustila obe ruke na njena ramena i zagrlila je snažno. Plakale su obe. Klečale su na podu kupatila i ronile suze straha i bola izmešane sa radosnicama. Onda su se smejale, pa još malo plakale i opet se smejale.
- Izvini, rekla je smeđa na kraju, lica potpuno opuštenog i sasvim drugačija nego kad je otvorila vrata, žao mi je što sam ti to priredila ali stvarno sam mislila da nešto ima...
Tamara se nasmejala i pomogla joj da ustane. - U redu je, rekla je i pronašla svoj put nazad do kauča na koji se bacila poput razigranog deteta. Domaćica je pratila u stopu. Tanjiri su i dalje stajali na stolu, ali ni jedna više nije obraćala pažnju ni na njih ni na televizor.
- Šta ćemo sada, imaš još nekih planova za večeras?
- Da spržimo ova dva govnara, odgovorila je Tamara prazneći sadržaj džepa na dlan - mislim da smo obe zaslužile da malo odlepimo...

Komentari

Dodaj Novi Pretraga RSS

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."