| |
|
|
Autor Anđela Matejević
|
|
субота, 25 април 2009 |
|
Taj crveni prah prosut po dolinama pakla...tiha voda koja se spušta niz dolinu. Uzavrela reka osećanja, lavine nervoze pomešane sa puno želje. Osećaj pred sam čin je neopisiv! Gubi mi se tlo pod nogama, pogled mi ide u stranu, u meni se vodi bitka izmedju andjela i demona. Koga da poslušam? Sve sam bliže, ali svoju odluku odlažem do poslednje sekunde pred sam čin dodirivanja tla...Veoma sam visoko, dodirujem prstima oblake, tako su meki...Svuda oko mene sija zlato, veliko je i teško. Sve je žuto, svetlost razbija mrak. Ali, čak i u tom mraku se nazire taj grumen soli vredan čitavog mog života. Vredan svake sitnice, svake laži, svakog osmeha i svakog poljupca. Gubim glavu samo u želji da ga dosegnem. Želim da ga samo držim na dlanu i čuvam. Zauvek. Izgleda opipljivo, veoma blizu, ali ja pružam ruke ka mraku obasjanom svetlosti zlata. Gledam nedodirljivi dar. Slika koja vredi hiljadu reči i hiljadu uspomena. Plašim se da će nešto pokvariti ovaj izuzetan trenutak, plašim se da ću ispustiti koji deo, jer mi je tada svaki delić sekunde važan. Plašim se da će neko da mi ga otme. Odluka još nije donešena. Ali, odlažući je, bar malo, produžavam trenutak koji ću kasnije pamtiti celoga života. Koraci su mi otežani i spori. Noge su postale teške i umorne. Ne vidim ništa i na trenutak mislim da sam oslepela. Nada mnome se ukazuje slika, slika koju imam sad priliku da vidim, kratko, ali jasno. Tu je, gledam je, i noge se vraćaju u normalu sada gazeći po mlakoj vodi. Pogledam dole i vidim da gazim po reci. Otkud ona ovde? Gde sam ja? Zapravo, nije bitno. Tu sam gde je i moja so koju želim najviše na svetu,a to mi je najbitnije. Kad bih samo mogla da je dohvatim...Ne želim svo ovo zlato, ne želim ni bisere, ni dijamante koji su poredjani u mraku i stvaraju veličanstvenu svetlost oko moje želje. Voda polako presušava. Mrak nestaje...i sve je svetlije...Nailazi pravo Sunce. Nisam ga dugo osetila. Sve postaje veoma jasno i vidljivo. Moj maleni grumen je i dalje tamo, okružen zlatom. Možda ću sada uspeti da ga uzmem, u velikom sam iskušenju da pridjem iako primećujem da počinju da nailaze crne, strašne senke. Tako se brzo približavaju, zle su i nezaustavljive. A onda se desi ono čega sam se najviše bojala, od čega sam uvek strepela i plašila se toga svaki put kada sam bila u prilici da se približim ovom mestu. Slici savršenstva i večite sreće....Jako nevreme, oluja i....vetar. U roku od dve sekunde sve je nestalo. Soli nema...Rasuta je svuda...Meni postaje loše, ne vidim više sliku svog života koja me je ispunjavala. Moja so....Gde li je sada? I tada shvatim da se rasprštala po zlatu i najfinijim dijamantima....Biće tu dugo vremena, dok neko ne pronadje ovo blago i odnese ga ko zna kada, ko zna gde, daleko od mene. Tada čvrsto zgrabim maleni biser oko svoga vrata, iskidam ga i držim u ruci. Krenem natrag kući i u jednom momentu mi biser, jedan jedini koga imam, isklizne iz ruke i pade u vodu. Mokra do gole kože koračam kroz pakao misleći na maleni grumen soli.....
|
|
|
|
|
|
|
