|
Autor Anđela Matejević
|
|
субота, 25 април 2009 |
|
Ja sam tvoja savršena devojka. Želiš da me imaš. Dugo ti treba da to priznaš, ali je deo tebe uvek odsutan i uvek uz mene. Osećam tvoje prisustvo svuda, kada hodam, kada spavam, kada se smejem. Ponekad poželim da te nema, da ispariš iz mog života zauvek. Uz tebe je uvek dosadno. Tvoj cilj je glup i nedostižan. Zašto sam ja tvoj krajnji cilj? Zašto ne možeš da živiš svoj patetični život bez mene? Jer, znaj...zbog mene je još patetičniji. Ostavi me! Zašto me gledaš bez prestanka? Ja samo želim malo privatnosti, želim da bar...dišem. Moja pojava je za tebe nestvarna, moje usne su neme, moji oči su slepe. Da li shvataš? Mi ne postojimo! Mi nikada ni nismo postojali! Ja sam ja, savršena devojka...a ti, ti si obična senka! Nikada nećeš dostići moj nivo! Molim za tišinu, tvoj glas me tako odbija! Želim animaciju, ti si tako dosadan! Ideš u krug, praviš pogrešne korake i uporno padaš. Nijedan pad te još nije naučio da si gubitnik i da nikad nećeš postići ništa više od dobrog znanja i šačice neiskrenih prijatelja. Uključujući tvoju tatu i mamu. Zašto ne budeš malo sam, zašto ne razmisliš o svemu na miru? Da bi mogao da shvatiš poentu trčkanja za mnom...Ti si moj rob, hodam po tebi dok mi zamenjuješ pod na kome nema svile. Jer, ja hodam po svili, dok ti jedeš ono što ti se baci. Ja spavam u sobama svojih prefinjenih ljubavnika, ti bdiš nad mojim pragom. Pfff...nikada nisi uspeo da me osvojiš, ti si samo jedan u nizu. Ja ti ne želim zlo...Naprotiv, ja ti želim samo život! A njega ćeš imati, samo ako prestaneš da slediš mene i moje korake. Ako zaigraš na drugim poljima koja te neće vući ka preranoj smrti, ka mučenju svoje duše. Iste one koju si ti prodao djavolu iste noći kada si se zaljubio u mene. Totalni promašaj...Nesvesno mirišeš stolicu na kojoj sam sedela, dok ljubiš njen naslon. Suza ti pada u baru do koje sediš dok gledaš zalazak sunca i misliš na mene. Ta malena kapljica, sadržina tvog bola kog nikada nisi pokazao rečima ništa više vredna od prljave bare, prljavih cipela i pocepane odeće u kojoj ležiš. Kako pada mrak tvoje umorne i vlažne oči se sklapaju. Te noći, tvoje srce koje je pomalo podsecalo na moj lik je stalo. Ispustio si dušu i utonuo u duboki san pored blatnjave bare...Nadjen si ujutru, dok je na tvojoj levoj ruci krvlju bilo ispisano moje ime. Javili su mi, a ja sam bez i jednog treptaja otišla u sobu svog ljubavnika. Osećala sam se tako slobodno.......
|
