|
Autor Ema Ban
|
|
петак, 01 мај 2009 |
|
Dolazim ti jedne noći. Ležiš sam, a kroz prozor se probija srebro mesečine i tka prekrivač preko tvoga tela, drhteći na putu kroz rupice čipkaste zavese koju sam za tebe u mašti isheklala. Nadnosim se nad tvoj usnuli lik. Budiš se... osmehuješ, radosno iznenadjen. Moje usne ti liče, prošapćeš, na dečju lizalicu. Na lizalicu koju je neko dete tek izvadilo iz usta i sad se sija od njegovog lizanja. Pridižeš se polako, nemo tražiš od mene da ti približim svoje usne, da nastaviš posao deteta na toj lizalici. Naginjem se i pružam ti ih. Osećam tvoje usne i tvoj jezik kako uživaju u slasti našeg izmišljenog poljupca. Ljubimo se dugo u mašti, pletemo srebrnu mrežu ljubavi sastavljenu od slova na mašini koju je izmislio jedan čovek i koga je njegov pronalazak učinio multi-milionerom, možda baš zbog čarolije naše izmaštane ljubavi...
|
