Ponekad u životu stvari ne izgledaju onakve kakvim ih mi sami zamišljamo.

Ne samo stvari već i reči koje neko može izreći ili ne izreći, dela koja neko može učiniti ili ne učiniti.

Ponekad se učini  da napokon shvatiš poentu nekog uzroka zaključujući isključivo po posledicama koje taj uzrok vidljivo proizvode, ali veoma retko se naš saznajni pogled na svet i  saznajni pogled sveta na nas poklope te iz tog jedinstva proizađe istina o nekoj situaciji, delu ili osobi.

Zato se ponekad (čarobne li reči ponekad) u nama samima stvori slika da smo zarobljeni u nekom nečitkom, haotičnom svetu nerazumljivih pravila i nedovoljno pojašnjenih posledica da na kraju i sami sebe izgubimo u traganju.

Ponekad  nam se i otvore neka vrata istine, a ponekad su samo naoko otvorena i mame nas svojom patvornošću u bezizlaznu propast i uzaludno traganje.

Ko onda može biti i zvati se Znalac da u svoj toj gunguli i mnoštvu reči ponekad uhvati pravi smisao i pravu istinu i iscedi je do srži.

Valjda se onda ponekad i može spekulisati sa smislom i istorijom, istinom i pravdom, rečia i ljudima koliko god to ružno zvučalo.

Spekulisanje i nagađanje nam na kraju, osim nekolicini izabranih, jedino i preostaje.

                                    *                                  *                                  *

Izgledalo je kao da se ceo univerzum urotio protiv ovog sićušnog stvorenja, navlačeći mu na grbaču problem za problemom. Tek što je otplatio poslednju ratu kredita za svoj nov automobil već narednog jutra su ga dva nepristojna gospodina iz banke odvezla natrag u salon zbog zaostale neplaćene kamate.

Uzalud se Marko kleo da je sve na vreme plaćao, da ne zna ni za kakvu kamatu, da je samo ubogi prodavac knjiga, ali džabe. Ode auto k'o da ga nije ni bilo.

Nakon toga tek što je platio poslednji dinar za stan u izgradnji, vlasnik građevinske firme, jedan ozbiljan i učtiv gospodin, bankrotirao je i ceo projekat - svih pedeset osam stanova je otišlo u nepovrat.

Uzalud je potpisivao peticije, šetao celi dan pred gradilištem sa ostalih pedeset sedam nesrećnika, zazivao Boga i djavola.

 Ništa.

 «Građenje je do daljnjeg obustavljeno» pisalo je na ulazu.                       

Tek što je, napokon - rekla bi njegova devojka - skupio dovoljno deviza za grandiozni verenički prsten, ona je odlučila listajući Lisu, Svet ili tako neki časopis da je Merkur ušao u Mars i da Venere nema ni od korova u njihovoj vezi.

Stoga zamolila  ga je da svoje prnje, ili kako već zove to što ima, skloni iz njenog predsoblja i da hitno potraži neku drugu «zanesenu dušu koja će ga zauvek čekati»

- E pa dokle - reče Marko dok je čitao poruku na vratima stana.

- E pa dokle će te me svi ....

U mislima je već provalio vrata i pocepao sve njene svilene zavese ali ovaj put njegova mirna svest nadjača podsvest i on jadan samo uzdahnu.

- Dosta je bre više.

Sedeo je nekoliko sati pred ulaznim vratima, čekajući u nadi da će se Nina vratiti i predomisliti.

- Pogledaće me ovako zgaženog ... i opet će me primiti - mislio je  guleći đonom stvrdutu žvaku sa pločica.

Nina je u svojoj vidovitoj fazi već videla ovaj Markov očajnički potez te se preselila na par dana kod Markovog dobrog prijatelja, čisto da mu se nađe.

Sat je otkucavao i dobovao vreme povremeno praćen Markovim izlivima samosažaljenja. Stanarima ulice Miroslava Miškovića na broju 63 dojadilo je sporadično tiho iritirajuće  šmrcanje i konstantno paljenje svetla i napokon neko se dosetida je vreme zaštiti društveni red i mir.

- Idi sine zovi policiju - reče jedna majka dok je kroz špijunku gledala ovu ruinu od čoveka.

-Eno ga nešto mrmlja, sve će da nas pobije - zaključi ona i kroz sat i po dolete patrola sa dva namrštena policajca.

- E dokle više ove proklete skitnice da mi ometaju noćnu smenu. Sad ću da ga odbijem od života - zareža prvi dok je izlazio iz kola.

- Ma nemoj bre Miloje da si taki - smiri ga stari prosedi policajac uz to zabacivajući šapku na potiljak.

- Mora da ga je na to muka naterala.

- Biće njemu muke itekako.