|
Glupo Sunce. Nema pametnija posla nego baš meni da ide u oči. Moram zapamtiti da ne idem ovom ulicom, u ovom smeru, u ovo doba dana. Ništa ne vidim. Da je bar neki zalazak pa da se još i oduševim, ali ovo... Ove arhitektonske nakaze nisu nikakav prizor. Kao zubi nekog stogodišnjaka. Krivi, retki, odvratni. Bolje da gledam u pod. Makar neću zapeti. Senke je lakše istrpeti od njihovih vlasnika. I ovu moju je lakše trpeti od mene. Ume da složi boje, ako ništa drugo. I lepo se uklapa među ostale senke. Osim što pada na pogrešnu stranu. Zašto je moja senka ispred mene? Ako mi Sunce ide u oči, valjda bi senka trebala da pada iza mene. Tako su me učili. Mislim. Sve ostale idu od Sunca ka meni. Zašto samo moja ide od mene ka Suncu? Bolje da proverim da li je uopšte moja... Jeste. Imitira me u svakom pokretu. Čudno. Možda mi se samo priviđa. Pitaću nekog. Evo, ova devojka. Deluje razumno. Ostvariti kontakt očima i sa osmehom se obratiti. “Izvini, imaš samo sekund da te pitam nešto?” Au! Pa mogla si bar reći da nemaš, a ne da me iskuliraš kao da me nema. Važno da si gledala u izlog dok si prolazila. Da ti slučajno ne promakne kako se okrećem za tobom. Kada ti treba publika, onda postojim. Prokleta plavuša. Hidrogen joj spržio mozak. Sigurno. A moja senka i dalje na pogrešnoj strani. Možda ne želi da se druži sa senkama čiji su vlasnici poput one nesrećnice od pre minut. Ipak, to ne rešava moj problem. Ne mogu ovako sa senkom ispred. Ovih dana se čovek mora uklapati. To je jako bitno. U suprotnom mu se loše piše. Možda nije problem u senci već u očima. Verovatno su samo umorne. Da. Zatvoriću ih i brojati do deset. Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset. Hm. Nije do očiju. A siguran sam da nisam ništa pio. Ili jesam... Nisam. To je bilo samo pivo. Mogao bih se okrenuti, pa bi mi onda bila iza leđa, kao što i treba. Ali bih onda morao da idem u nazad. Tako ću biti samo još čudniji. Sranje. Najbolje da pređem negde u hlad i da se utopi u neku veću senku. Da se izgubi u masi. Konačno dobra ideja. Dovoljno dugo sam stajao kao debil na sred ulice i gledao u noge. © Nikola Branković, 2009
|
