|
Autor Aleksandar Jankov
|
|
четвртак, 28 мај 2009 |
...Sećam se kao da je juče bilo, bila je gluva noć išao sam iz nekog bircuza prema kući. Usput razmišljajući o tome kako svaku noć ležem sam i budim se sam teško je to, samo što sam ušao u moju ulicu bljesnu neka svetlost tačno da zaslepi čoveka videh nju lepa kao Boginja, svetli koliko je lepa ide sa Vesnom mojom drugaricom prilaze mi a ja obuzet tom lepotom pokušavam da ostanem hladan a osećam kako mi krv vri... Znao sam to je to, ljubav na prvi pogled. One zastaju a meni je sve gore, stanje koje se ne može opisati rečima.
Zdravo ovo je Katarina moja rođaka sa sela! Upoznaje nas Vesna
A ja nem, zaledio sam se od njene lepote ni reč da izustim, pružih ruku i klimnuh glavom. Stajala je tu pored mene samo nekoliko trenutaka, ali tih nekoliko sekundi je bilo dovoljno da se istopim onako zaleđen, slep bi progledao, nem progovrio od njenog lekovitog dodira. Otišle su a ja sam ostao na sred ulice i pratio je pogledom, pogledmo koji je bio pun požude, ljubavi i koji je reflektovao moju neizmernu sreću.
Od tog dana više ne ležem sam, i ne budim se sam... Ona je samnom onako sva nežna i lepa kao zalazak sunca, ona je tu u mojim mislima. Bila je to ljubav na prvi pogled, i ostala je na tom jednom.
|
