Eniaroyah.Com

Некада давно, у једном селу поред Дунава, живела је жена необичне ћуди и моћи. Населила се ту из неке далеке земље. Путовала је од места до места и ту јој се учинило да може лепо живети са мирним мештанима, јер овде је свако гледао своја посла. Нису се занимали за странкињу која је говорила други језик, која је поштовала обичаје своје земље и носила се другачије од осталих жена. Чула се само прича да је необична и свако је се клонио. Нико није желео да јој се замери. Кришом су је посматрали како у глуво доба ноћи одлази на поток и тамо, расплетене косе и гола до појаса, нешто мрмља... Звали су је од милоште Зорка, мада њено право име нико није ни знао.
Ситна женица, крхког стаса са дугом коврџавом косом преко које би немарно пребацила мараму, седела је на прагу своје куће. Њене очи су имале неки посебан сјај нарочито у оним моментима када нешто науми. Умела је да се наљути за сваку ситницу и то су људи окусили на својим плећима. Није волела да се свађа, али освета је брзо стизала свакога ко би јој се замерио па су људи тако постајали све забринутији. Имала је она неку тајну до које се није могло допрети. Можда је кључ њене тајне била баш та ноћна посета потоку? Можда је лежала у чаробним изреченим речима или ритуалима које је с времена на време одржавала увек зарад некога. Неко је то називао враџбинама, неко је то називао мистеријама, али нешто је ипак постојало и претило од ње. Неки људи су се осмелили и тако почели да је моле за помоћ. Примала је она све те посетиоце у свој дом, али за услуге је тражила живину, сир, брашно и друге намирнице... Тако је једно време и живела. Напунили би јој торбу и чудеса би се догађала. Мржња је испуњавала срца мештана. Свако је са подозрењем гледао првог комшију и постављао оно свакодневно питање: -Ова несрећа што ме је снашла, да није од комшије?- Све те приче о Зорки стигле су и до једног стаситог, лепог младића који је по природи био велики шаљивџија.Трудио се да све окрене на шалу и том заокрету догађаја сви су се смејали од срца.Носио је нешто дубоко у себи што га је тиштило, али је ћутао. Знао је да је у то умешана Зорка. Схватао ју је озбиљније од других, те је једном одлучио да је прати.
У глуво доба ноћи, Зорка се по навици упутила ка потоку.Младић је неприметно кренуо за њом.Хтео је да се увери у те страшне приче које су тајно колале тим местом. Одлучио је да се сакрије иза једног оближњег, великог пања и посматра сваки њен покрет. Пун месец је осветљавао околину и поток чија је вода светлуцала под сребрнастим зрацима. Зорка се свукла до појаса, косу је збацила напред да јој заклања лице. У рукама је имала лонац. Неким предметом је лупала о њега тако да је рески звук стварао језу која се прожимала младићевим телом. Приљубио се још више уз земљу осећајући њен мирис и мирис траве која га је голицала и опијала свежином.
Како је лупала о лонац, Зорка је почела певати неку песму на непознатом језику. Није знао о чему је реч, али изгледало је као да некога дозива. Учинила је то више пута све дотле док се из воде нису појавили ситни човечуљци.Они су ногама гацали по води и стварали шуморење таласа.
-Звала си нас- проговорила су чудна бића. -Ако желиш да ти учинимо услугу, ти нам поклони оног који се крије иза оног великог пања,- нестрпљиво су углас викали, показујући рукама ка пању где је лежао младић.
Младић је претрнуо од страха.Плашио се човечуљака, а још више Зоркине одлуке. Ледени га је зној облио.
-Не дам вам њега! Даћу вам вола Сивоњу из оног суседног села!- била је изричита Зорка.
-Не, ми желимо да нам даш баш оног који се крије иза пања,- нису се дали обманути човечуљци, још нестрпљивији но пре.
-Не!Ако нећете Сивоњу нема погодбе-, била је изричита.
После дужег натезања човечуљци, су прихватили понуђени поклон и нестали на исти начин на који су се и појавили. Зорка се полако обукла, уморна од надмудривања. Кренула је лаганим кораком ка пању где је младић непомично лежао.
-А да сам им рекла да пристајем, ти више не би био међу живима-, рекла је она љутито. Младић ју је дуго гледао без речи, ни сам не верујући шта се то догодило, а камоли шта је могло да се догоди.
Једва је стигао до куће.Није могао тренути до зоре. Страх је у њему био присутан више но икада.Тресле су му се и руке и ноге.
Убрзо се комшилуком разлегла прича како је у суседном селу црко во Сивоња. Причали су да му је из чиста мира пукло срце.
Младић је с неверицом слушао речи комшије који је препричавао по ко зна који пут исту причу.Није смео да било коме каже шта му се догодило те ноћи и зашто је та недужна животиња цркла. Сасвим се променио и уозбиљио. Чим би видео Зорку, бежао је куд су га ноге носиле. Схватио је чиме се бави... Али, она му је спасила живот и то је била цена његовог ћутања.