|
Inspirisana "Ranim jadima" Dainila Kisa, i sećanjima na ljude koji su znali da vole Prošlo je deset godina. Moždačak i više. Ne znam ja, tako drugi kažu. Ja samo verujem. Deset zima, i onda jedanaeste ispunjenje života. Početak jada, zabrana na sve strane, jednostavno neuklapanja. Mržnje i ljubavi. Pre svega patnje. Ne istinske, nego umišljene. Danas sam doktorka, a nagrada za uspešno lečenje nečto iz ormana. Hm, koja li je danas boja, koji oblik. Ne sećam se ukusa, miris nije imao, računam kao da je običan šećer. Ali ceremonija jetu, sasvim običnu poslasticučinila posebnom. Te stepenice. Lokva krvi, povredjeno koleno, bara suza. Zamenjene uloge. Ta ruka koju je lecila, posećuje doktorku, ovaj bolesnicu, donosi nešto što zna da ona voli. Ponovo taj isti šećer. Ali moram se odužiti, malo sam pospana, nisam bolesna. Da, ispričaću pesmicu.( Neostvarena glumica. Ko će da te vodi? I plus se samo mučiš. Učiš neke gluposti. Ti tekstovi ti ni za šta ne trebaju.) A u uz pesmicu može da se igra. Ali moje koleno. ( Neostvarena balerina. Ne može! To traje svaki dan. Nemaš ti vremena za to. Druge stvari su preče). Jedan osmeh, zagrljaj. Posle par dana odigrana igra, a nakon par zima miris sveća. Ponovo suze i bol. Nikako da odu. Jednostavno za sve izgovori. Nema ko da te vodi.
|
