Posmatram ga kako mirno diše. I u dubokom snu deluje potpuno siguran u sebe. Ta njegova čvrstina omogućila nam je da u nekoliko prethodnih godina opstanemo kao porodica. Osećam zahvalnost.

    Naša kćer spava kraj njega. Tek joj je tri meseca ali već je prava lepotica. Ne podnosi krevetac, pa je ne odvajamo od nas. Nije mirna poput njega, često pomera glavicu i mršti se.

    Za mene večeras nema sna. Uzbuđena sam. Misli mi odlaze na jug, gde sam i sama prošla kroz ono što nju čeka. Davno je bilo.

    Ne sećam se lika oca ali pamtim osećanja. Toplina, zadovoljstvo, mir. Majka mi je, kroz odrastanje, često govorila o njemu. Bio je čovek preke naravi, ali pravedan. Iza njega nam je ostala velika porodična kuća i imanje. Tome mogu da zahvalim svoje obrazovanje.Antropolog.

    Na praksi sam upoznala svog današnjeg supruga. Najlepši student u generaciji. Poljubio me je prve noći na terenu, među Vlasima. Bilo je divno, gorela je velika logorska vatra a neko je svirao gitaru. Tela su nam se preplitala u nežnom zagrljaju i odmah sam bila sigurna da je on taj. Venčali smo se tri godine kasnije.

    Majka me je učila kako treba odabrati čoveka. Koje su slabosti muškaraca i čega se treba kloniti. O tome sam mnogo razmišljala, kroz sve ljubavi koje sam imala pre njega. Uglavnom slabići, nesigurni u sebe, bez imalo svesti o životu koji nas okružuje i pravilima od kojih je sačinjen. Odbacivala sam ih veoma brzo, potpuno hladne glave kako i dolikuje. Neki od njih bi shvatili svoje greške, mnogi bi ih poricali. To me nije zanimalo, odlazila sam dalje, u potragu za onim koji će ispuniti sva očekivanja.

    Večeras znam da je on taj. Dominantan i gotovo savršen. Nije postojala prepreka koju do sada nije savladao, bilo razumom ili sirovom snagom. Kada se vratio sa ratišta bojala sam se da će da poludi, kao i mnogi koji su bili mobilisani. Na poslu bih slušala priče o nesrećnicima koji maltretiraju svoje porodice, povlače se u sebe i gube svaki dodir sa realnošću. Drhtala sam od pomisli da njegov razum neće biti u stanju da prevaziđe užase koje je iskusio.

    Ali bio je. Ne samo da nije pričao o ratu, po njemu se nije moglo primetiti da je uopšte odlazio u isti. Mogu da kažem da je naš život postao bolji nakon njegovog povratka. U tom periodu, sigurna da me zaslužuje, potpuno sam mu se prepustila.

    Moja svrha bila je da mu udovoljim. Tokom dana bih se trudila da pripremim što ukusniji obrok a zatim prionula na spremanje kuće do iznemoglosti, kako bi mogao nesmetano da uživa kada se uveče vrati sa posla. U krevetu sam ga izluđivala, raspaljivala mu maštu, pronalazila slabe tačke do te mere da me je ponekad molio da prestanemo kako bi imao dovoljno sna. Uvek sam izlazila u susret.

    Onda je došla Marija, naš mali anđeo. Već sada mnogi primećuju da ima tatine crte lica. Nisam ljubomorna. Ima moj pogled, to lako mogu da vidim. Kao što ga je ona nasledila od mene, ja sam ga nasledila od svoje majke, ona opet od svoje i tako je Bog zna koliko generacija unazad.

    Večeras će naslediti još nešto.

    Sečivo u mojoj ruci blista na mesečini. Izuzetno je oštro, duboko zaseca i na trenutak mi se čini da ću mu odvojiti čitavu glavu. Nije napravio ni najmanji pokret. Mama me je dobro podučila i hvatam sebe kako se pitam da li je i moj otac ovako izgledao pre mnogo godina.

    Posmatram njegov otvoreni grkljan i lepljivu krv koja natapa postelju. Vlažim od njenog zavodljivog mirisa. Ipak, instinkt me tera da se suzdržim. Ovaj obrok nije za mene.

    Već dugo je gladna. Primećujem da je potpuno budna i da me mirno gleda. Prihvatam je nežno i prinosim rani. Ne šiklja jako, baš onako kako treba. Ponos raste u meni dok je gledam kako halapljivo pije.

    Moja beba, moja lepa kćer, večeras se prvi put hrani.

2009 Goran Segedinac