|
Kratka prica koju sam napisala pre dve godine.
,,Sa biljkama treba razgovarati'', začula sam uverljiv glas.,,Sa biljkama? Biljke nemaju mozak, dete. Ne vidim svrhu tvog razgovaranja sa njima''.,,Mama, mama, ali, ja znam da biljke mogu da me čuju. Ova ovde, ova najzelenija, ona se zove Ljupka''.Zadovoljno zam zamahala svojim listovima, ali, ti pokreti bili su tako mali da ih ljudi nisu mogli primetiti. Najzelenija. Ljupka.Devojčica je polako spustila ruku na moje lišće i osetila sam kako ga blago miluje.,,Dosta sa tim, dete!'', začula sam strog glas njene majke.,,Zašto mama? Ljupka je tako dobra, tako lepa. Ja sa njom stalno pričam. Pevam joj. Zar ne vidiš kako je lepa?''.Osetila sam kako me ruke uzimaju i kako se polako izdižem od stola gde sam do tada stajala.,,Ljupka je moja prijateljica''.,,Zašto ne bismo kupili psa? On bi stvarno mogao da ti bude prijatelj. To je živo biće. Životinja. Zar ne bi želela to?''.,,Ne. Ljupka je sve što je meni potrebno''.Ponovo sam spuštena.Uskoro, majka je otišla, i ja sam ostala sama sa devojčicom, mojom najboljom prijateljicom.,,Eh, Ljupka'', prošaptala je, ,,Kad bi samo mogla da me čuješ... Možeš, zar ne? Mislila sam da možeš''.Ponovo sam pokušala da zamašem granama-svojim rukama, ali, ti pokreti jednostavno nisu bili dovoljni.,,Ah, dobro'', rekla je devojčica, ,,Recimo da mi ne možeš odgovoriti''.Onda mi je zapevala. Bile su to dečije pesmice, sasvim jednostavne, ali, meni su bile dovoljne. Osetila sam kako polako rastem i kako se ispunjavam nekim posebnim zadovoljstvom. Znala sam sve tekstove napamet. Da sam imala usta, pevala bih zajedno sa svojom dragom drugaricom, ali, priroda me je napravila takvom kakva sam.,,Ljupka, Ljupka, Ljupka. Mala moja Ljupčica'', drugarica me je još jednom zagladila i uz te reči otišla.Kada sam ostala sama, u mraku, nisam se plašila. Pesme su i dalje tekle mojim mislima.Ja sam biljka. Ne mogu da se pokrećem. No, bez obzira na to, ja mogu nešto drugo. Mogu da osećam.
|
