|
Autor Katarina Baralić
|
|
петак, 19 јун 2009 |
|
Jos jedna kratka prica napisana pre oko tri godine
Sedela je na rubu uskog kreveta i gledala u prazno. Pogled joj je šetao malim sobičkom u koga je jedva smestila sve što joj je bilo potrebno.Duboko je uzdahnula i prekrila oči rukama. Nije htela da neko ugleda te blistave suze koje su počele da izviru i korljaju se niz obraze. Zašto se toliko trudila kada je znala da je niko ne može videti,niti čuti njene jecaje? Nije bila sigurna. Možda...možda samo nije htela sebi da prizna kolika je njena tuga.Polako je ustala osećajući bol u srcu i prišla polupanom prozoru.Dočekao ju je nalet vetra kroz zvezdičastu pukotinu i hladnoća koja je sve više nadirala unutra.Spustila je pogled i ugledala poveći kamen na zemlji. Ponovo su to uradili. Ponovo su joj uništavali i ono malo što je imala.Zašto su ljudi tako zli?, uzdahnula je, Zar ne shvataju koliko briga imam i bez ovoga?Lagano je otvorila okno pazeći da komadići stakla ne padnu na pod i promolila glavu napolje. Ma ko daje to učinio, otišao je. Sve što se moglo videti bio je park prekriven snežnim tepihom. No, bila je sigurna da se neko skriva iza tog širokog drveća, kao i da je začula podrugljiv smeh.O, Ljubavi, zašto na ovom svetu nema više ljudi poput tebe, pomisi izbacivši kamen napolje, Čak si me i ti napustio. Zašto uopšte mislim da me možeš čuti, kada tebe više nema?No, nada je još uvek bila tu.Dok me ne napusti, živeću.Zašto je čovek svesno biće? Zašto razume i pati? Zašto voli i mrzi?Davno je prošlo moje vreme, uz te misli zatvorila je oči, kad samo ne bi bilo tako teško... O, Ljubavi, zašto si morao da odeš? Mogao si da uživaš u životu i svemu što sam ti pružila, a ti si me onako napustio....No, čovek iako pati, on zna da preboli.Ustala je i ovoga puta sigurnije zakoračila. Za nekoliko otkucaja srca njena ruka dodirivala je hladnu kvaku.Dosta sam se skrivala, odlučila se, došlo je vreme da pokažem svetu da i dalje mogu da stojim na nogama.
|
