| Pogodba |
| Autor Snežana Šolkotović | |||||||||
| понедељак, 29 јун 2009 | |||||||||
|
ПОГОДБА
Радио je неки човек на њиви. Изненада му је позлило. Осетио је слабост која га испуњавала. Ноге су му дрхтале, а руке трнуле. Једва је смогао снаге да седне на земљу и одложи мотику мало даље. -Умрећу-, полугласно је промуцао... -Зато сам ту да те водим са собом-, чуо је глас тик до себе. Када је окренуо главу према саговорнику, имао је шта и видети. Неко биће необичне лепоте стајало је поред њега нетремице га гледајући. -Ко си ти?- упитао је човек покушавајући да дође до даха и устане са земље. Али сваки напор је био узалудан. Осетио је како га земља вуче. -Ја сам Смрт- одговорила је прилика поред њега, видно забављена призором и страхом који се назирао у човековом погледу. Стаде је човек молити да га пусти да проживи још мало, само бар мало, убеђујући је како воли живот. Ако му допусти да живи, он ће за куму своје деце изабрати баш њу, а кумство се не сме тек тако одбити... Сажалила се Смрт на убогог човека. -Ем је сирот, ем нема породицу, таквом искреном човеку баш треба још једна шанса. Договор је био склопљен. Али на крају Смрт, му је рекла: -Кад дође време ја ћу, дакако, поново доћи по тебе.- Пролазиле су године... Низале су се као перле. Деци је Смрт била кума и погодба је била испоштована.Човек је већ заборавио давни догађај и на куму своје деце. Живео је срећно са својом породицом стичући мало богатство и поштовање мештана. Али једног дана, док је дремуцкао у својој омиљеној столици, изненада му се појавила баш она прилика, подсећајући га да су његови дани на измаку. Човек, несрећан и тужан стао је размишљати дан и ноћ шта да ради. Није желео да сада напусти овај свет. Имао је још мноштво неиспуњених жеља. Узео је најбржег коња којег је имао и одјахао у оближњу густу шуму. Мислио је да га тамо Смрт неће наћи. Јахао је прилично дуго.Чинило му се да се дан и ноћ више не смењују. Када је био сигуран да је избегао судњи дан, осетио је на коњу Смрт која се однекуд створила иза њега на седлу. -Не можеш побећи од мене-, чуо је дубок глас Смрти. -Не може нико побећи од мене... Кад дође време рачун овоземаљског живота мора да се плати.- Човек је још једном погледао Смрт.Уместо чудне прилике видео је само своје беживотно тело које је непомично лежало на земљи.
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved." |
|||||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
